Трагајући за Богом, кроз духовника упознах јеванђељску љубав

 

Љубав је, пре свега поверење, које се кроз жртву у Христу проказује и доказује дугим низом година. Након исцрпног филтрирања бројним искушењима, недоумицама, недаћама - златни талог који остане, пуним устима и плућима можемо назвати најузвишенијом речи у универзуму - љубав!

Често се питах: шта је то љубав? Појачано лупање срца, знојави дланови, замућен поглед...? Не! Нежан додир по коси, вибрантан осећај топлоте произведене свежим дахом са благим мирисом ментола? Не, ма није ни то! То је страст. Жмарци у стомаку... оно кад ти није добро... ? Ма какви, нема везе. А да није... ? Ма неее, нема појма... ! А, можда када мислиш да некога много волиш и када ти се чини да би и живот дао за некога ако затреба? То...? Ма све је то пролазна страст. Какав живот ?! Не живимо у средњем веку, коме данас треба твој живот...! Па... ?!

Све је почело једног сунчаног преподнева. Прелеп пролећни дан, што би рекли, као измишљен. Дугогодишњи бројни покушаји да пронађем нешто што ми се чинило најдрагоценијим на свету - душевни мир, падају у воду. Ни лекови, ни ''стручно оспособљена лица'' не могу помоћи. Покушавам сам ; не иде! Већ одомаћени немири, кошмари, лутања ме коренито разарају. Покушавам да се сам извучем - не иде! Верујем чврсто у Бога, али ми нека невидљива рука не да да приђем истини и да дођем до потребних сазнања. Бих, али не знам како.

Почиње велики пост. Хм, имам сјајну идеју: откако сам се крстио, само сам се једном причестио. И то нисам ни постио, нити сам се ваљано исповедио. Ћутке сам на исповести у себи изговорио пред Господом све моје унутрашње и спољашње гадости. Моћан је Господ. Мислио сам, довољно је да ме он чује. Што морају и људи. Стидим се... Нисам ни честито изашао из порте а грло ме је већ унавелико пецкало. Поштено сам се разболео. Хмм, нешто ми ту ''не штима''. Слушао сам како се могу разболети ако се недостојно причестим. Сигурно је то. Али, где сам погрешио? Па, питао сам свештеника... Не знам.

Лутам и размишљам шта да радим. Дивна мисао ми паде на памет! Отпостићу овај пост и причестићу се коначно - достојно. Да, то је решење! Након вечерње службе, изашавши из храма, чекам свештенике да изађу. Узбуђење расте. Како ћу? Не знам ни како се пости, ни шта треба да радим... Не знам. Срамота ме. Свештеници излазе, један за другим. Људи им прилазе, запиткују. Претворио сам се у уво. Можда и добијем одговор. Излази један, други, трећи... Коме да приђем? Гледам их у лице и чекам; подсвесно чекам неки унутрашњи одговор. Боже помози ми. Почињем да се знојим. О да ли ће сви отићи и нећу добити жељену информацију? Информацију која ће ме спасити. Крајњи је час... Стисни петљу. Кукавице!

Одједном, поглед упућен ка једном харизматичном свештеничком лицу се није вратио већ ме је невероватно снажним магнетизмом привукао ка себи. Готово! То је тај! Да, дефинитивно ћу њему прићи, само да заврши разговор са овом старијом госпођом. Стрпљиво чекам. Ха, па и није било тако страшно, баш сам испао смешан самом себи. Ма да, прићи ћу њему... Разговор се одужио а ја тако стрпљиво чекам. Не могу да се препознам. Где је она стрепња, нелагодан осећај? Шта је са мојом већ свима познатој нестрпљивости? Невероватан спокој ми прожима душу. Разговор се приводи крају и долазим на ред. Да, историјски тренутак је дошао - очи у очи.

Дочекао ме је очински благ поглед, зачињен још блажим осмехом и невероватно пријатан глас који је просто вибрирао у ваздуху. ''Оче, хтео бих да постим; али, не знам како!'' - гласила је моја неспретно формирана реченица. Сада ми је тек јасно колико је она била садржајна и колико је тога рекла том блаженом лицу.
Ако поглед може да загрли, онда ме је његов поглед снажно, онако родитељски загрлио из свег срца. ''Па лепо...'', гласио је кратак одговор и разовор се наставио. Полако, мало по мало трема је нестала, потпуно. Циљ разговора је био упознавање, кратко али веома садржајно. Као никада до тада, скоро потпуно сам се отворио некоме, рекавши и нешто о чему нисам радо разговарао са људима. Изгубио сам осећај за време и простор. Једноставно, било ми је лепо, после ко зна колико времена, осетио сам спокој у души. То је оно што ми је било потребно.
Добио сам и више од очекиваног одговора; и једно ново пријатељство са неописивим поверењем. Поверење на први поглед? То је раније код мене било немогуће. Нисам био ни свестан шта ми се догодило. Разговор се ближио крају. Просто нам нешто није дало да се раставимо, непрестано тражећи реч више, повод да продужимо трајање сусрета који нам је очигледно обојици пријао. Нешто, или неко?

Када нам је на трен понестало речи, ушао је у храм и купио ми је малу белу књижицу у којој је, на првој страници исписао посвету: ''Драгом брату Николи за духовно узрастање''. Усхићено сам је ухватио обема рукама: ''Мисли о добру и злу'' - владика Николај. ''Дођи понекад на вечерњу службу, литургију... овде сам обично...''. Гласио је благ, очински позив. Знао сам да ћу га сигурно поново потражити. Нисам знао зашто већ само да хоћу.
Нисам ни био свестан да сам се тога дана поново родио, да сам се кроз њега и физички коначно приближио, чак сјединио са Богом, почео да упознајем лепоту близине Божије и да ће се мој живот од тога дана коренито променити. Нисам ни био свестан да ми је Бог помогао да откријем свог - духовника.

Време је пролазило а наша невидљива везаност је све више јачала. Међу многобројним свештеницима у храму, тражио сам ''оног мог''. Нисам могао себи да објасним зашто сам баш њега тражио, зашто сам толико поверења имао у некога. Пријала ми је сама његова појава, савети, благи укори... привлачио ме је као магнет, а нисам био свестан због чега. Шта год би ме саветовао слепо сам га послушао, не знајући да то и морам, по сваку цену. Једноставно, радио сам то из необјашњиве жеље, из љубави. Али, да љубав није била обострана ко зна да ли би, сходно мојој плаховитој нарави и опстала. Његов поглед је одавао неописиву радост при сваком новом сусрету, радост што сам још увек, кроз заједницу са присутном сабраћом у заједници са Христом. Радовао се мој отац, несумњиво се видело и осећало у ваздуху - обострана радост.

Srce, Jevanđeljska žrtvena ljubav u HristuЛик мог духовног оца не бих могао да опишем ни у више томова подебљих књига. Свестранијег и садржајнијег свештеника нисам још упознао. С обзиром на мој немиран дух жељан живота и животних радости, адекватнијег духовника нисам могао ни сањати. Упознајући ме постепено са сегментима свог богатог свештеничког живота, духовна повезаност и поверење су непрестано, из године у годину расли. Прво необично ново искуство је било позив на службу у монтажном објекту (у ишчекивању зиданог храма) на новосадском насељу Клиса. Да ме је неко други позвао, у онаквом душевном стању бих побегао главом без обзира из страха да се ради о некој секти. Међутим, у ''мог'' оца Бранка сам имао невероватно поверење. Штавише, и дан-данас радо одлазим на службу у ту црквицу јер ми је присна атмосфера подстакла машту и створила имагинацију службе првих хришћанских времена. Врхунац игре поверења је био први позив на целодневно дружење када смо се неугледним земљаним путем упутили ка малом војвођанском салашу у селу Ченеј. ''Знаш, водим те да ти покажем један камп за лечење наркомана'', рекао ми је након дуже вожње проведене у тишини. Чуо сам само две речи: ''камп'' и ''наркомани'', које су ми створиле специфичну имагинацију. Од детињства сам имао неописиву аверзију према наркоманима. Ћутао сам. Није ми свеједно али верујем свом оцу. Заједно са његовим помоћником и још једним свештеником, оставио нас је испред једне куће окружене непрегледним пољима кукуруза и наставио пут. Ушавши у кућу, доживео сам неочекивани призор: група момака нас је хришћанским поздравом срдачно дочекала. Осетио сам нешто што се не може речима описати: невероватан осећај благодати ми је прожео груди. Али, ништа ми није било јасно; откуд' ови млади људи усред 'куруза? Шта се овде дешава? Монаси? Нису. Искушеници? Па зар се они не припремају у манастирима а не по изолованим салашима? По други пут ми је прострујала застрашујућа помисао: нека секта? Ма не, верујем свом оцу!

Након невероватне службе у импровизованој капели на сред трпезарије, сазнајем да се управо налазим у поменутом ''кампу за лечење наркомана'' и да су та блажена лица налик монашким управо наркомани према којима сам гајио толику аверзију. Отишао сам одатле шокиран од чуда. Сазнање да ''мој необични'' отац води тај пројекат ме је још више позитивно изненадило и развило поверење и љубав према њему. Да, то није ''обичан'' отац као и сви други. Мој отац се бави веома великим и племенитим стварима - помаже Богу да спасе људе који су до јуче љубили само духовно дно. Помаже и мени да стекнем што више браће ако будем заслужио Царство Небеско. Уау, имам ''необичног оца''!

И ту није крај. Служба у затвору, па венчање у (новосадском) Шангају, бројне ''водице'', сахране, крштења, прославе и слично су само делић шароликих авантура са мојим оцем. Кроз бројна целодневна дружења наша веза само расте, јача до невероватних размера немуште комуникације - разговора погледом. Да, после дванаестак година, довољан је само продоран поглед и већ не морам да се исповедам. Мој ''анђео чувар'' може то да уради уместо мене. Не могу ништа да нашминкам, изокренем, ''прошверцујем''; благи ''насмејани брк'' и '' мангупски поглед'' ми већ сигнализирају да ''сам проваљен''. А тако високо мишљење сам имао о себи...

После толико година, питам се поново: шта је то љубав?
Да ли је то привидна варка која траје неколико минута до неколико месеци или бесконачна вера и жртвено поверење упркос бројном бурама и олујама?
Да ли је то само додир, нежност или снажно разбијање предрасуда са чежњом ка неисцрпном извору живота и радости?
Да ли су то само жмарци, знојави дланови, замућен поглед или спремност да несебично живиш за друге, заборављајући и да постојиш а камоли нешто вредиш?
Љубав или страст - једно искључује друго!

Јеванђељска, жртвена љубав, као једина права љубав не сме да садржи ни један промил страсти. Љубав је, пре свега поверење, које се кроз жртву у Христу проказује и доказује дугим низом година. Након исцрпног филтрирања бројним искушењима, недоумицама, недаћама - златни талог који остане, пуним устима и плућима можемо назвати најузвишенијом речи у универзуму - љубав!

Након толико узбурканих година трагања за Богом, сада скоро са сигурношћу могу да кажем да сам га коначно и пронашао - у мом ''рођеном'' духовном оцу, браћи која се крвнички боре за спасење посрнуле душе, у сваком добронамерном брату и страдалном човеку који вапије за Божијом помоћи; у сваком новом Божијем дану налик оном пролећном када одлучих да чврсто кренем у окршај са злом и самим собом, у свему што се иоле може назвати најузвишенијим појмом - љубављу!