Не убијај време

Из разговора са једним духовником запамтио сам интересантну реченицу: “ Црква је као сијалица око које круже разни инсекти “. И заиста, свако Божије створење је прича за себе препуно особености које овај диван свет чине живим, интересантним. Кад мало боље размислим, не би било добро да сви будемо исти, било би нам досадно. Сваки појединацмеђутим, има одређено место и улогу у животу. Ако правилно схватимо нашу улогу и управимо животка Богу као једином циљу, она ће бити оправдана и сврсисходна. Нико на исти начин не путује ка циљу. 

Не убијај време, Земља живихУзмимо за поређење саобраћај: неко се вози аутомобилом, неко аутобусом, трећи пак возе бицикл или иду пешке али сви имају нашто заједничко, сви кад-тад стигну на циљ. Са друге стране имућни возе аутомобил марке Мерцедес на пример, сиромашнији Југо али сви на крају дођу до жељеног и потребног одредишта. Дата поређења се могу пресликати на образовање људи: неуком али вредном човеку исто као и наобразованом је дата могућност да уз потпуну слободу и добру вољу досегне саме врхове духовног развоја и заслужи Царство Небеско. Међутим, интелект је много сложенији појам и везује се само за начин искоришћења поседованих потенцијала.

Од самог рођења Бог нам дарује бројне дарове, таленте... Један од главних дарова је заправо – време, најдрагоценији дар којег, на жалост често злоупотребљавамо испуњавајући га некорисним или штетним стварима или , уопште га не испуњавајући. Често се може чути реченица “ убијам време”. Ми као Хришћани, немамо право да убијамо, самим тим ни време! Најдрагоценије испуњавање времена, поред духовног развоја је интелектуални развој. Развијајући се интелектуално, стварамо корисну подлогу за духовни развој јер као интелектуално развијена бића можемо бити од користи како својој души тако и околини. Човек који се непрестано свестрано усавршава боље повезује научено, квалитетније и брже притиче у помоћ, благовремено уочава одређене аномалије и из богатог искуства проналази најадекватнији начин за решавање истих. Људи треба непрестано да раде на себи, уче i читају уместо да већину времена проводе испред телевизора непрестано упијајући углавном бескорисне садржаје.

odevremeВреме тече и не може се зауставити ни вратити. Стога са сигурношћу можемо рећи да је то један од најдрагоценијих нам дарова са којим се не смемо играти. Савремен човек је сходно убрзаном темпу живота зачињеног бројним искушењима често склон једном веома опасном отрову људске душе – депресији. Она настаје управо због неадекватне употребе времена. Уколико бројним душекорисним обавезама испунимо време намењено за животне активности нећемо дати простора нечастивом да у настале празнине убаци разна искушења, недаће и осећање очаја које доводи до депресије. Повећањем броја интелектуалних обавеза, нећемо само позитивно утицати на лични развој већ ћемо, услед појачаног физичког напора помоћи телу а самим тим и души да се испуни смирењем које проузрокује спасоносно стање покајања потребно за очишћење душе.
Интелектуалац се не рађа већ постаје. Интелектуалац је заправо онај који непрестано, доживотно користи своје Богом дане ресурсе а не онај који је завршио неку одређену школу. Човек који не дели своје знање и искуство са осталима, који се не усавршава већ неодређено лута и чами погубно се гордећи са својом ’’крваво стеченом’’ дипломом је заправо ’’мртав интелектуалац’’. За разлику од несебичног ’’живог интелектуалца’’ он се затвара у себе и уз очајање постаје бескористан и Богу и људима. Oсновна доктрина правог интелектуалца треба, пре свега да буде поштовање Бога и вере јер ће у супротном сав његов живот, труд и знање бити бескорисни и неупотребљиви. Свака наука која као циљ нема Бога је мртва.

Teжња сваког човека поред усавршавања и стражења над својом душом,тј.непрестаним духовним корачањемка Богу треба да буде и брига о сваком живом створу који га окружује. Многи ће се позвати на бројне ’’зле’’ људе на које је немогуће утицати и који се својом упорношћу не могу променити.

vremerdjaНе можемо навалентним понашањем утицати на некога да се промени већ прво морамо уз енормну количину емитоване љубави натерати истог да нас заволи. Затим, својим јеванђељским животом треба да послужимо као пример датој особи и она ће из љубави почети да нас опонаша и тако ће се променити у жељеном правцу(налик малој деци која на примеру уче од родитеља). Да би дошли до жељених резултата потребно је много љубави, жртве, одрицања и рада пре свега на себи односно својој души. На овај начин постижемо вишеструке корисне резултате помажући својој и осталим душама које нас окружују да заслуже најрадоснији и најкориснији животни циљ – спасење.