Православна Албанија

 

Sv-Petar-i-PavleТако близу а тако далеко.
Тако блиско а толико страно.

 

 Често се ударајући у груди поносимо припадношћу религији која једина најсуптилније људско осећање – љубав изједначава са самим Богом као нечим најсавршенијим у васељени. Поносимо се и замишљамо како смо до последњег атома испуњени овим светим осећањем, како безусловно и у потпуности испуњавамо све заповести које нам је Господ оставио што својим личним присуством, што кроз Свето Јеванђеље. Безумно се гордимо непрестано наносећи нове слојеве невидљиве отровне копрене на ионако слабашне и неразвијене духовне очи.
И оно мало љубави што нам је Бог подарио као основу која нам помаже да се називамо божјим створењима, небрижно гајимо негде на дну срца, непрестано затрпавајући новим духовним отровима, усисаних из медија и отпале нам околине ''која нам толико значи''.

Колико нас зна да међу нашим ''љутим непријатељима'' - Албанцима (браће по Адаму) има око четвртине који су православне вере (браћа у Христу) а колико нас је спремно да се суочи и помири са чињеницом да су то људи који нас не мрзе, не желе нам зло и поимају нас као браћу, несебично, искрено и отворено. Имао сам прилике да осетим неизрециву духовну радост при сусрету са поменутом браћом који су ме, при том  веома срдачно дочекали.

 Албанци су мали али врло специфичан народ, срдачан и невероватно гостопримљив. Чињеница да су за време тиранске владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле сравњене са земљом много говори о овом, изузетно духовно снажном народу јер данас можете срести много прелепих, обновљених ''Божјих кућа'', од тога 250 православних храмова, мноштво манастира... Организација Албанске Православне Цркве је запањујућа и могла би да послужи као пример осталим помесним црквама. Имао сам прилику да, након сусрета са богословом Алексом Цуријем из Тиране и његове сугестије, посетим предиван манастир Св. Влах у Драчу.  

Sv-VlashУ склопу овог манастира изграђен је православни школски центар намењен свим узрастима, од јаслица до факултета. Центар се састоји из конака за мушкарце и девојке, капеле, библиотеке, компјутерског центра, учионица, трпезарије, спортских терена... С обзиром да је у Албанији слобода исповедања вере заживела тек 1991. године, блистави обновљени храмови и одлична организација неоспориви је доказ присуства Светог Духа међу овим напаћеним народом. Тенденција обнове постојећих и изградња нових храмова је у сталном, зачуђујућем порасту. Посебно очарава полуизграђен огроман православни храм у самом центру Тиране који ће, условно речено (када буде довршен) представљати симбол овог, сада модерног европског града.

Албанци гаје школски пример савршене, хомогене националне свести. Муслимани, Католици и Православци под једним кровом, сложно и у љуб ави живе вековима. Ретко која нација се може похвалити тако јако израженом националном свешћу без искључивања различитости, нарочито у погледу верске припадности. Манастир који сам поменуо је на пример, био окружен муслиманским живљем што је мени било ван очекивања. Међутим, монах Серафим који је са мном провео дан се чак и хвалио на њих потврђујући како никада нису имали било каквих проблема. Православаца у Албанији има релативно доста. Још ако узмемо у обзир да је пре Другог светског рата у САД емигрирало њих око 25000, коначни збир је импозантан за државицу од свега 28748 км² и 3,6 милиона становника. Радује ме  и видљива чињеница да су веома мотивисани у погледу новчаних донација помоћу којих су од многих рушевина обновљени данас прелепи, велелепни храмови.

 

Man-kompleks-Sv-Vlash Manastir-Sv-Vlash-Drac Manastir-Sv-Vlash
Sv-Vlash-ploca Sv-Vlash-zvonik ikonostas-Sv-Vlash

 

Албанска Православна Аутокефална Црква је као и Грчка '' новокалендарска црква'' тј. Божић на пример слави 25. децембра по Грегоријанском календару. Интересантан је и детаљ постављених столица на сред цркве тако да се за време богослужења углавном седи. Сарадња са Грчком црквом је веома изражена тако    да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци што није случај - Православци у Албанији су староседеоци и једна су од духовно јачих верских заједница. Пре формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија. Међутим, веома ме је изненадила и растужила чињеница да је сарадња са Српском Православном Црквом веома слаба и, изузев неколико посета Владике Амфилохија, готово никаква.

Желео бих, и надам се да ћу доживети да видим православни свет као једну хомогену, јаку духовну заједницу која ће истински упражњавати и ширити истину и љубав коју нам је Господ наш Исус Христос оставио као завет за основу нашег бића, тј. живота.

 

 vizantijska-i-albanska-zastavaЖелео бих, и надам се да ће цео свет прерасти све глупости и слабости којима робује и да ће сви људи видети једни у другима браћу по Адаму и заједно у љубави хрлити ка Господу, једином правом истинском путу, ка вечном спасењу и да нећемо, ако се удостојимо Царства Небеског, бити сами.' 

 

Господе помилуј и услиши молитву мене грешног.

 

 

(Тeкст делимично објављен у часопису ''Православни мисионар'', број: септембар/октобар 2009.)