Смисао

20.08.2016.

Помаже Бог!

Дивни су они дани у којима се осети величина вечности… Нису стални и није све тако охрабрујуће као у тим данима кад благодат при првом уранку обоји видокруг и осмисли дан ма колико се протезла бесмисленост у њему. Тако да онда решена да могу све и да ми тако мало треба – готово ништа осим онога што ми је дано. И тако ми свака радост одаје постојање смисла. А то сам баш овде научила и осетила са нашим монахињама. Научила сам много тога готово неописивог али ми је задржала пажњу посвећеност и у најмањим ситницама, која може да се огледа и у међусобним односима или неким неким наизглед површним стварима. Када се свему придода посвећеност – све добија величину смисла. У последње време држим се величине из тих дана а када нестане у облацима сивила подсећам себе на оно што треба да чиним да би ми се вратили. А они тако мало траже, траже управо оно што дају када их осећам – љубав, смерност, радост, пожртвовање, осмех… Хвала ти, Боже, што ме учиш и не посустајеш у свом стрпљењу.

Пресвета Богородице, спаси нас!

Мисао дана: Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији, не од дјела, да се не би ко хвалисао.