Праштање

03.01.2016.

Помаже Бог!

Јавила се сестра М. са провере и некако док сам дефинисала њену срећу мисли су ме одвеле у онај кутак где нерадо желим да се задржавам када је прошлост у питању. Али тај однос између детета и мајке и детета као мајке ме мучи у последње време. Тачније, почело је са причом тета Мире која има сина зависника и целокупан ток догађаја који је изнела тада ме је увео у размишљање о родитељима који су жртве; о мојој мами која је безусловно и неуморно трагала толиких година за својим изгубљеним дететом. На жалост, тек сад могу да схватим њену жртву; кроз причу тета Мире и њених суза осетила сам сву патњу и моје маме. Свака реченица, бродолом, очај, узалудне приче, бес, све је пројурило тог тренутка кроз крвоток и и ударило директно у вапај за велико“ опрости!“ Али и опрост је процес – на мени није да тражим опрост после свега већ да га кроз дела и молитву чекам у нади сваког дана.

П. С. Данас смо имале први час веза и први пут сам после толико година осетила себе без маски. Уживала сам у дружењу и лепоти онога што јесам. Бар на кратко.

Пресвета Богородице, спаси нас!

Мисао дана: У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше.