О Заједници
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког, Господина др Иринеја
организована је заједница “ЗЕМЉА ЖИВИХ“ која представља пружену Божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу. Божији одговор онима који траже искрену радост и смисао у животу. Уверени да је зависник у егзистенцијалној кризи, створена је клима живота у духу једноставне хришћанске породице. Верујемо да хришћански живот, својом пуноћом, даје истински одговор на људски немир и да нико сем Бога Оца који је створио човека не може да оздрави његово рањено и повређено срце.
Зато предлажемо молитву, рад, искрено пријатељство, истину и одрицање. У нашој заједници се не пуши, нема алкохола, телевизије; човек се концентрише на унутрашњост и тако упознаје своје слабости и врлине. Заједница подржава и помаже да се човек поправи и нађе мир.
Прављење хлеба, чишћење по кући, рад у столарији, башти, рад са животињама, као и уметничко стваралаштво, иконописање, резбарија, позориште, су неке од активности које имају искључиво васпитни карактер.
Услов за улазак у заједницу само један: жеља за мењањем!
Боравак у Заједници
Опис услуга и капацитети:
Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “ЗЕМЉА ЖИВИХ“ основан је 2005. године под окриљем Светоархангелског манастира из Ковиља, по благослову Епископа Православне Епархије бачке Господина др Иринеја. Оснивач и лидер пројекта је Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије. Активности се спроводе у четири терапијске заједнице ( Ченеј, Вилово, Сланкаменачки Виногради и Брајковац ) у којима борави 100 штићеника. Центар „ЗЕМЉА ЖИВИХ“ је организован на основу искустава сличних пројеката који постоје у земљама Европске уније, као и у земљама нашег окружења.
Боравак штићеника у терапијским заједницама је бесплатан и на добровољној бази, рехабилитација траје до три године и велики је изазов за сваког човека, стога је најважнија његова чврста воља за оздрављењем. Терапија се заснива на низу нефармаколошких метода, које имају за циљ постизање физичког опоравка, стабилизацију менталних процеса, остваривање духовног баланса, суочавање са стварношћу и самим собом, учвршћивање воље и радних навика, реструктуирање целокупне личности, овладавање сопственим сазнајно-емотивним потенцијалом, изграђивање сопствене личности кроз усмереност на другог и могућност спознаје вере као легитимне алтернативе претходном начину живота. Циљеви рехабилитације су суштинске промене у животном стилу и систему вредности. Психотерапија је заступљена у свакој кући и обављају је компетентна лица. Радна етика је од суштинског значаја, тежи се учењу и развоју економског само-ослањања кроз учешће у Заједници, односно развијању одговорности и часног односа према раду. Активно и одговорно учествовање у свим активностима је узор другоме у процесу промена. Пожељно је да сваки члан Заједнице буде „живи“ и непосредан пример да је промена МОГУЋА. Образовање, обука и терапијске активности се спроводе у групама, на састанцима, у оквиру радних обавеза, молитве и у рекреацији. Користе се заједничке норме и вредности: правила, прописи и социјалне норме заштите физичке и психичке безбедности у Заједници. У Заједници корисници добијају смернице за самопомоћ при опоравку и образац за здрав живот. Употребљава се структура и систем организацијe рада, да би се одржало дневно функционисање Заједнице као домаћинства – то је главни механизам да се настави само-развој и одговорно понашање. Добровољно практиковање вере омогућава зависницима да открију духовни свет који покреће њихово трагање и откривање смисла живота. Молитва, пост и читање духовне литературе су карактеристичне духовне активности у процесу рехабилитације. Духовним препородом покрећу се радни и стваралачки потенцијали и унапређује квалитет начина живота.
У терапијским заједницама „ЗЕМЉА ЖИВИХ“ боравило је преко 3000 људи, док је преко 400 њих успешно завршило читав програм.
Браћо и сестре,
Црква је отворена за све, раширених руку прихвата сваког онаквим какав он јесте, не да би га критиковала и осуђивала, него да би га човекољубивао тешила, лечила и без обзира на дубину пада, указивала сваком човеку на могућност преображаја и узрастања ка савршенству. Зависност открива неутољиву и неугасиву матафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу. Једино Бог може да задовољи ову потребу. Без Бога, код зависника се више него код других види осећај усамљенoсти и празнине. Дрога је свакако један од најпогубнијих и најварљивијих сурогата. Стога, кад неко постане зависник, то је видљив знак да он нема само психолошки, него и дубоки духовни проблем.
Нажалост, искрено говорећи, зависницима се код нас мало ко озбиљно и с љубављу бави. Они су углавном презрени. Једини начин да им се помогне јесте спремност да се с великом пажњом и саосећањем ослушкују њихове душе, егзистенцијални болови и дубоки вапај за смислом, а то значи да им се пружи безусловна, јеванђеоска, христолика љубав.
Његова Светост
Патријарх српски Господин Порфирије
Референце:
Потписани протоколи о сарадњи са Министарством здравља Републике Србије, Министарством унутрашњих послова Репуплике Србије, Канцеларијом за борбу против дрога Владе Републике Србије, Српским лекарским друштвом. Остварена значајна сарадња и спроведене заједничке активности са великим бројем домаћих и међународних институција: Министарство омладине и спорта Републике Србије, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, Канцеларија УН за борбу против дроге и криминала, Градска управа за социјалну и дечију заштиту Града Новог Сада, Градска управа за здравство Града Новог Сада, Секретаријат за социјалну заштиту Београда, Градска управа за спорт и омладину Града Новог Сада, Покрајински секретаријат за социјалну политику, демографију и равноправност полова АП Војводине, Покрајински секретаријат за спорт и омладину АП Војводине, Одељење за лечење болести зависности Покрајинске болнице у Новом Саду, Специјалне болнице за психијатријске болести у Вршцу и Горњој Топоници код Ниша, Центри за социјални рад у Новом Саду, Лазаревцу и Алексинцу.
