Она

10.6.2019.

Помаже Бог драга браћо

Ретко када сам са неким од браће причао и делио о њој. Некако је спретно и љубоморно чувам скривену на сигурном месту, закопану дубоко у мени. Данас сам имао напоран дан и одлучио сам да је пустим мало. Одмах је попут лавине почела да руши све пред собом, јурећи свуда кроз мене и остављајући иза себе прелепе мирисе и дубоке трагове. На сусретима ми спомињаше њено име, кажу да је добро, да не бринем, да јој се вратим онолико добар колико ме заслужује. А заслужује све. Одузео сам јој све, сву срећу и радост, осмех и онај сјај у очима, који је имала када смо се дирајући носевима, дуго гледали у очи, а оставио иза себе несрећу и тугу у којој се гуши сама, сво ово време док сам ја овде. Кроз сузе ми пoручује да ће све бити добро, само да јој се вратим онакав какав желим да јој будем. Из дана у дан прегледавам сваку секунду коју поделисмо срећни. Хоћу то увек. Хоћу то још. Хоћу да траје и да нема крај. Хоћу да кад помислим на ја, заправо мислим и изговорим ми. Недостајеш ми стварно и ово је био твој дан и само твоја страница овог дневника. Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј и спаси њу.

Пресвета Богородице спаси нас.