Пост

9.4.2015.

Помаже Бог драга браћо

Приближава се и тај тренутак, крај великог поста за два дана. Никад се раније нисам одважио да испоштујем овај велики вишенедељни пост. Ипак и то се догодило мојим боравком и лечењем у заједници. Напољу то не бих могао. Заједница, чудан је то микс, вера у Бога, рад на себи и суживот са братијом. Никад раније нисам искусио тежину Ускршњег поста. Ту су разна искушења, човек је остљивији, раздажљивији, рањивији. Тек овде у заједници видим и живим суштину поста, духовну борбу тј. борбу са самим собом, са својим пожудама и страстима, жељама и хтењима. Све је то од онога што видимо када станемо испред огледала, нашег тела. Не требам објашњавати шта је моје тело, могло би се око тога написати доста саркастичних реченица. Сећам се анегдоте из свог живота везано за тему телесности. Десило ми се то давно, по први пут, не знам у ком узрасту, када сам стао испред огледала, нисам знао кога то гледам. До моје свести није допирало да то што видим сам заправо ја. Да будем искрен то ми се дешава и дан данас. Да ли је то што ми се догађа показатељ, да је људска душа независна од тела. Ја мислим да јесте. Да ли је то показатељ да је душа претежнија од пропадљивог тела? Свакако јест. Тиме ми и постаје јасно зашто је пост битан, укротити тело и спасити душу.

Пресвета Богородице спаси нас