Радост

03.05.2016.

Дуго сам се питала зашто је мој пут баш овакав, туговала над својом судбином, па се назад опет враћала у блато, маскирајући своју слабост и кукавичлук. Била сам љута на себе, на живот, на породицу, на Бога. На крају, дошавши у заједницу, погледала сам негдје својој слабости у очи и процес прихватања је дуго трајао и искрено да кажем, још је негдје у процесу (срећа завршном). Прихватити да сам забрљала, упропастила све чега сам се дохватила и повриједила свакога ко ми се приближио и кога сам вољела, прихватити да сам болесна у суштини, да сам зависник – са свим тим што та модерна болест данашњице носи јако је тешко. Суочити се са собом и посљедицама својих поступака звучи као нека психолошка фраза, али сада видим коју то тежину носи. Заједница, људи око мене, Литургије, Причест, вријеме, Бог – ме опорављају, кроз разне фазе лагано долазим себи, откривам љепоту нормалног живота. Радујем се заједничарењу са овим дивним људима, новим искреним пријатељствима, радујем се учењу и откривању нових ствари, као да сам се тек родила па полако откривам нови свијет око себе. Помози ми, Господе, исцијели ме и научи ме да волим, мислим, осјећам и живим.

„Пресвета Богородице, спаси нас!“

Мисао дана: Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби изгладити? Помози ми да се уништим, да ме нема, и да се поново родим, као младенац без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.