20.08.2016.

Помаже Бог!

Дивни су они дани у којима се осети величина вечности… Нису стални и није све тако охрабрујуће као у тим данима кад благодат при првом уранку обоји видокруг и осмисли дан ма колико се протезла бесмисленост у њему. Тако да онда решена да могу све и да ми тако мало треба – готово ништа осим онога што ми је дано. И тако ми свака радост одаје постојање смисла. А то сам баш овде научила и осетила са нашим монахињама. Научила сам много тога готово неописивог али ми је задржала пажњу посвећеност и у најмањим ситницама, која може да се огледа и у међусобним односима или неким неким наизглед површним стварима. Када се свему придода посвећеност – све добија величину смисла. У последње време држим се величине из тих дана а када нестане у облацима сивила подсећам себе на оно што треба да чиним да би ми се вратили. А они тако мало траже, траже управо оно што дају када их осећам – љубав, смерност, радост, пожртвовање, осмех… Хвала ти, Боже, што ме учиш и не посустајеш у свом стрпљењу.

Пресвета Богородице, спаси нас!

Мисао дана: Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији, не од дјела, да се не би ко хвалисао.

24.7.2016.

Помаже Бог драга браћо

Пробудио сам се уморан и са боловима у мишићима и зглобовима. али у исто време задовољан јер је то последица физичке активности и поуздан је знак да се моје тело буди. Рад на психичком здрављу ефикаснији је уз физичку активност, и не каже се тек тако, у здравом телу здрав дух.  Данас је тачно 3 месеца од како сам дошао у заједницу, и могу слободно да кажем да сам на правом месту, да ова заједница пружа нешто што на другим местима на којима сам се лечио не постоји. Не постоји интензивније лечење од овог . И овде не само да имам прилику да се излечим, већ и да унапредим себе као личност. Добио сам шансу да захваљујући мојој болести и овом лечењу постанем бољи него што би икад био да није било зависности. То је привилегија ове болести и овог програма, зато ћу искористити шансу.

Пресвета Богородице спаси нас

03.05.2016.

Дуго сам се питала зашто је мој пут баш овакав, туговала над својом судбином, па се назад опет враћала у блато, маскирајући своју слабост и кукавичлук. Била сам љута на себе, на живот, на породицу, на Бога. На крају, дошавши у заједницу, погледала сам негдје својој слабости у очи и процес прихватања је дуго трајао и искрено да кажем, још је негдје у процесу (срећа завршном). Прихватити да сам забрљала, упропастила све чега сам се дохватила и повриједила свакога ко ми се приближио и кога сам вољела, прихватити да сам болесна у суштини, да сам зависник – са свим тим што та модерна болест данашњице носи јако је тешко. Суочити се са собом и посљедицама својих поступака звучи као нека психолошка фраза, али сада видим коју то тежину носи. Заједница, људи око мене, Литургије, Причест, вријеме, Бог – ме опорављају, кроз разне фазе лагано долазим себи, откривам љепоту нормалног живота. Радујем се заједничарењу са овим дивним људима, новим искреним пријатељствима, радујем се учењу и откривању нових ствари, као да сам се тек родила па полако откривам нови свијет око себе. Помози ми, Господе, исцијели ме и научи ме да волим, мислим, осјећам и живим.

„Пресвета Богородице, спаси нас!“

Мисао дана: Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби изгладити? Помози ми да се уништим, да ме нема, и да се поново родим, као младенац без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.

25.02.2016.

Помаже Бог драга браћо

Дан за који сам мислио да је немогуће изгурати и да неће никад проћи, али ето прошао је. Од самог јутра дан ми је почео у ишчекивању. Како је полако пролазио дан планови су се мењали, али је ишчекивање остало присутно. Презасићеност уме да ствара разне осећаје.  Поред презасићености пред крај дана сам упао у најгори канал и вожње. Као на пример да ме сви раде, да сам напуштен и тако те ствари тј. осећаји који иду уз то. Ту ми је пријало да се исплачем и разговор са једним братом. Разговор ми је посебно пријао, јер сам могао да чујем доста корисних ствари и мало зрелије и реалније размишљање. Али такође видим да и браћа имају разумевања, јер није само мени тешко, свима је. Трудим се да се водим тиме да апсолутно свака ситуација која ми изгледа неподношљивља и сваки дан који ми је немогућ за прегурати тј. бар тако изгледа, ће ми бити на корист. Није лако, али надам се да ће бити боље.

Пресвета Богородице спаси нас

Мисао дана: Разум

Када се помрачи разум, вера се скрива и преовлађује страх, и настаје нада.

03.01.2016.

Помаже Бог!

Јавила се сестра М. са провере и некако док сам дефинисала њену срећу мисли су ме одвеле у онај кутак где нерадо желим да се задржавам када је прошлост у питању. Али тај однос између детета и мајке и детета као мајке ме мучи у последње време. Тачније, почело је са причом тета Мире која има сина зависника и целокупан ток догађаја који је изнела тада ме је увео у размишљање о родитељима који су жртве; о мојој мами која је безусловно и неуморно трагала толиких година за својим изгубљеним дететом. На жалост, тек сад могу да схватим њену жртву; кроз причу тета Мире и њених суза осетила сам сву патњу и моје маме. Свака реченица, бродолом, очај, узалудне приче, бес, све је пројурило тог тренутка кроз крвоток и и ударило директно у вапај за велико“ опрости!“ Али и опрост је процес – на мени није да тражим опрост после свега већ да га кроз дела и молитву чекам у нади сваког дана.

П. С. Данас смо имале први час веза и први пут сам после толико година осетила себе без маски. Уживала сам у дружењу и лепоти онога што јесам. Бар на кратко.

Пресвета Богородице, спаси нас!

Мисао дана: У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Својега, као жртву помирења за грехе наше.

07.07.2015.

Помаже Бог!

Прича сестре М. о бојлеру и Душану уз море смијеха за вријеме кафе. Хрпа чоколаде и љути ковиљски ајвар. Разговор који крепи и даје снагу. Загрљај који масира и лијечи. Учење француског у најави. Спознаја да нагињем фанатизму и екстремизму у неким стварима. Чиста постељина и миришљава коса. Пар ставки које су саткале данашњи дан. Због оваквих дана будем захвална Богу за сво страдање кроз које сам прошла. У оваквим данима сам просто у миру са собом и свима око себе. У оваквим данима сам дио Вјечности и Вјечност је дио мене, све има смисао, свијет је један велики мозаик у којем се све савршено уклапа. Боје имају боју, осмијех исијава љубав, ваздух ме некако грли и осјећам како те сваки удисај чини сретним. Господе, помози ми да избацим сву прљавштину из себе, да засија у мени Твој лик, да оправдам то што се човјеком зовем.

„Пресвета Богородице, спаси нас!“

Мисао дана: Ти што долеваш од Свога светог уља у звезде и од безумних пожара правиш кандила пред славом Небеском, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило пред Небесима..

9.4.2015.

Помаже Бог драга браћо

Приближава се и тај тренутак, крај великог поста за два дана. Никад се раније нисам одважио да испоштујем овај велики вишенедељни пост. Ипак и то се догодило мојим боравком и лечењем у заједници. Напољу то не бих могао. Заједница, чудан је то микс, вера у Бога, рад на себи и суживот са братијом. Никад раније нисам искусио тежину Ускршњег поста. Ту су разна искушења, човек је остљивији, раздажљивији, рањивији. Тек овде у заједници видим и живим суштину поста, духовну борбу тј. борбу са самим собом, са својим пожудама и страстима, жељама и хтењима. Све је то од онога што видимо када станемо испред огледала, нашег тела. Не требам објашњавати шта је моје тело, могло би се око тога написати доста саркастичних реченица. Сећам се анегдоте из свог живота везано за тему телесности. Десило ми се то давно, по први пут, не знам у ком узрасту, када сам стао испред огледала, нисам знао кога то гледам. До моје свести није допирало да то што видим сам заправо ја. Да будем искрен то ми се дешава и дан данас. Да ли је то што ми се догађа показатељ, да је људска душа независна од тела. Ја мислим да јесте. Да ли је то показатељ да је душа претежнија од пропадљивог тела? Свакако јест. Тиме ми и постаје јасно зашто је пост битан, укротити тело и спасити душу.

Пресвета Богородице спаси нас