Игор

Зовем се Игор, из Новог Сада сам, имам двадесет три године. У Заједници сам двадесет пет месеци, због проблема које сам имао са алкохолом и коцком, тачније, рулетом и апаратима.

Почео бих са својм сведочанством, негде бих се вратио у своје детињство, које је, колико се сећам, скоро слично као и код свих дечака и људи који су мали. Породица је била ОК према мени и завршио сам и основну школу и средњу школу, играо сам фудбал. Тако да први проблеми почињу, можда, крајем основне школе када се први пут сусрећем с алкохолом, пивом, вином и осталим пићима. Примећујем да ми се свиђа кад будем под дејством алкохола, да могу лако да ступим у контакт и комуницирам са девојкама, да сам отворенији, да сам јачи и снажнији. И негде ми се свидео тај осећај. Тај алкохол, касније, временом прелази у неку навику свакодневног коришћења, где се у почетку, наравно, то није ни примећивало, ни у породици, ни сам нисам то осетио, ни, наравно, видео, ни признао сам себи да имам с тим проблем. Што се тиче коцке саме и рулета и тикета и апарата, такође бих рекао да то почиње крајем основне школе, где са својим другарима мало проверавамо срећу, што кажу, онако, играм, чисто ради досаде. Где се први пут сусрећем са већом количином новца са седамнаест-осамнаест година, где сам се заљубио у тај осећај новца, моћи, друштва, све може да се ради, све може да се купи. Просто тај адреналин и тај доживљај и сама помисао да може да се са малом количином новца стигне до огромне суме само за пар сати, или неколико минута мени је то просто ушло у навику неку, у начин размишљања, начин живота. Тако да завршавам средњу школу, нисам био лош ђак. У кући се отприлике претпостављало да сам већ почео да се коцкам, каткад ме виђају пијаног, али није то сметало, јер сам био манипулатор вешт и доносио сам лепе оцене, сналазио сам се, што кажу. Када завршавам средњу школу, са осамнаест-деветнаест година, почињем да радим и на пијаци као трговац и у грађевинским фирмама као помоћни радник, добијам плату и месечно и дневницу. Тако да није било проблема код мене, што се тиче рада. Али, тај неки живот који сам водио, двоструки, све те паре што бих зарадио одмах бих користио за нека своја задовољства, на неку моју потребу, луду, наравно. Одма би коцкао, одма би пио, одма би чашћавао, одма би се проводио, одма би уживао у том адреналину, одма… То је, мислим, сад кад се присећам, просто је невероватан темпо. Улазим у прве сукобе са мајком, са очухом, где, наравно, кад потрошим све паре био сам способан да извадим из новчаника новац који није мој, да продам злато, алат, каблове за струју. Свашта нешто сам радио да би држао тај ритам живота и такво понашање просто прелази у навику. Нисам то признавао себи док ме, наравно, нису избацили из куће са двадесет и једном годином, јер је све прелило чашу, почео сам свакакве глупости да правим и по комшилуку и позајмице. Просто сам почео да живим лудо и, што би рекли, незаборавно. Нисам хтео да се смирим, нисам могао да дођем себи. Стално сам био под неким притиском, депресијом, лудилом, стално сам измишљао начин како да дођем до новца. И то је мене одвојило од моје породице која је, Богу хвала, нормална, вредна, поштена. Када сам истеран из куће, био сам запослен, али тада сам осетио да имам одговорност да купим храну, да платим подстанарство. Први пут сам то осетио и нисам био у стању то да урадим, јер би, наравно, потрошио сав свој новац на ствари које нису нормалне, ни реалне. Али, опет, нисам могао да одолим томе. Тако да, пре него што сам ушао у Заједницу, вуцарао сам се по улици, све сам прилике искористио код другара, и позајмице сам, наравно, свакакве искористио, нисам имао ни да вратим дугове. Спавао сам по парковима, по каналима, у жбуновима, некад трезан, некад под дејством алкохола. Просто сам почео да се осећам као неки бескућник и лудак, да ми опростите на изразу. И после таквог живота око шест месеци, без породице, на улици, кад су сви окренули од мене руке, јаки налети депресије, помрачење ума, стреса, затворености, ко да нисам био човек, лудило тотално, тражим помоћ у Заједници.

  Првих годину дана ни мало лако није било. Сада бих опет рекао да сам ту, већ више од две године. Првих годину дана најтежих за мене, јер тад сам морао да прихватим неке ствари и неке своје слабости, које дуго нисам могао да прихватим пре уласка у програм. У Заједници се сусрећем сам са собом, са својим емоцијама, са својим мислима. Учим се послушању, учим се смирењу, учим се да прихватим ствари које не могу да променим. Стичем нове радне навике, нове навике животне, од јутра до вечери, те полако, временом, свесно или несвесно, како то бива, све старе навике ослобађају се из човека, тј. из мене. И рекао би да ми је остало још шест месеци до самог благослова. Био сам на три провере. На првој провери, једва сам чекао да одем на проверу, и ту сам видео, први пут сам се сусрео нормално, онако чисте главе сам са собом и с људима. И свидело ми се да будем нормалан, добар. Ступио сам у контакт са својима. На жалост, нису хтели да се виде са мном, јер су били љути и нису веровали да сам се променио. Ја сам то прихватио, вратио сам се у Заједницу. Био сам шест месеци, изашао на другу проверу. Опет сам покушао да ступим с њима у контакт. И даље нису могли, тј. нису хтели да чују за мене да дођем кући, какав Иван, какви… То сам исто прихватио, трудио сам се. Било ми је лепо, променио сам се, у смислу, другачије сам размишљао, другачије сам доживљавао неке ствари. На трећој провери сам недавно био и тек тада сам се, коначно, видео и са браћом и са сестром и с очухом и с мамом. Некако је све било онако као у сну, као у бајци. За све оно што сам молио, то се обистинило, да ли сад Божијом вољом, или, ето мало, да се не хвалим, и мојим трудим. Коначно су се све карте поклопиле и коначно су ми људи раширили руке. Могу да се вратим кући на пролеће. Лепо ми је било с њима, и они су људи задовољни. Ја сам скроз оптимиста. Немам више налете депресије, лудила, размишљања како ћу да позајмим, како ћу да коцкам, како ћу да лудујем. Сад се осећам врло добро. Тешка је Заједница, али помогла ми је сама изолација и сам начин живота овде да дођем себи, да увидим неке ствари, да заживим неке праве вредности. Једва чекам да идем да радим, једва чекам да упознам девојку, једва чекам да будем са својом мамом, са својом породицом, да идем на посао. Једва чекам да живим. Тако да, без обзира што је тешко, сама правила и изолација, сматрам да ми је било на корист и то потврђујем личним доживљајем, личним виђењем и осећањима кроз овај период, пре Заједнице и у самој Заједници и, ето, пред крај Заједнице. Сад шта ће бити, како ће бити, на мени је. Свестан сам тога, наравно. На мени је. Неке ствари не смем да радим, јер сам свестан чему воде нека опуштања, лако се човек врати на старо. Знам да не треба да се плашим. Тако да укратко сам овако поделио са вама неки мој живот пре програма и у самом програму и како се сад осећам. Сматрам да је све у реду, само треба да се трудим. Ето, толико од мене, опростите и хвала вам.