Марко

Ја сам Марко из Новог Сада. Имам тридесет и две године.Овде сам због проблема са хероином и лековима и низом других супстанци.

У проблем сам ушао још у основној школи, негде отприлике кад сам био можда шести разред, седми, нисам ни ја сам сигуран.Почео сам, наравно,како то иде све, од лакших дрога, па сам наставио даље. Прво са алкохолом, па сам онда полако стигао до лекова, тачније лекова против болова које сам доста често узимао. Да би касније, у средњој школи, почео већ свакодневно да их узимам. То ми је постало нека рутина и тако ми је изгледао сваки дан. То није много утицало на дешавања око мене и даље сам наставио да гурам и школу и све како то иде. После завршене средње школе доста лако сам се запослио, по струци сам електротехничар рачунара. Запослио сам се у својој струци, али тада сам, већ полако почео повремено да конзумирам хероин. Нисам га конзумирао сваки дан и нисам га конзумирао интравенски, него сам га конзумирао на нос. У почетку, наравно, од викенда до викенда, после тога почео сам сваки дан. Кретао сам се у таквом окружењу да сам још у средњој школи, пред крај средње школе, почео и да продајем таблете. Касније, када сам већ дошао до хероина, наставио сам да мењам те исте таблете за све те ствари. Но, кад сам се запослио, све је то било супер и добро ми је ишло. Фирма ме је послала на специјализацију у иностранство. Могу да кажем да сам био доста успешан и да се доста очекивало од мене. Почео сам да радим корпоративне мултифункционалне апарате, да их инсталирам по свим већим фирмама код нас. Касније, како је то ишло, добио сам и сертификате од свих тих фирми, њихова признања. То је стварало додатни притисак на мене и самим тим сам упадао све више и више у проблем. Тражио сам неко олакшање, неки вентил. Како је време пролазило, ја сам све више и више конзумирао. Почео сам наравно и да продајем хероин у одређеном тренутку, да би долазио до пара. И плата ми је била добра, наравно. Тако да нико, па ни родитељи једно време уопште нису примећивали шта радим, чиме се бавим, нит су питали. Мислили су да сам успешан и остварен у свим пословима и на свом пољу. Међутим, како рекох, ја сам све више конзумирао и једноставно нисам престајао. Дошао сам до те границе да сам почео да конзумирам јако велике количине, које су ми сад несхватљиве. Нисам више знао како да се изборим са тим проблемом, па сам се јавио одређеним лекарима. Наравно, они ми нису много помогли. Понуђене су ми биле супституције лековима и тако неке ствари, таблетама. Нисам хтео да се опет враћам на то. Некако сам успео сам да изгурам то, ту кризу да издржим. Али, организам је већ био толико оштећен, нисам више скоро уопште могао дафункционишем и да се крећем. Отприлике, тако негде, две године пре него што ћу ући у Заједницу, остао сам скоро непокретан, са низом физичких проблема које сам створио себи и наравно још низом психичких проблема који су се сад тек показали. Лекари су ми касније, зато што сам прешао на алкохол, преписали одређене лекове за смирење и тако те ствари. Али, то није уродило плодом. Ја сам само наставио да конзумирам све више алкохола у комбинацији са лековима, тако да сам опет наставио да уништавам свој организам. Када сам дошао до периода када сам требао да уђем у Заједницу, већ сам скоро скроз био изнемогао. Онако, и физички и психички сам био уништен тотално. За Заједницу сам чуо у манастиру Ковиљ када је био колоквијум. Тамо сам био са тетком. Доста сам размишљао пре уласка и требало ми је доста времена да уђем у Заједницу. Уствари, био сам јако, јако физички оштећен и нисам могао скоро уопште да функционишем. Опет сам ишао код тоне лекара, на тоне испитивања да ме поврате, да ме врате, јер сам стварно скроз био изнемогао. И на крају сам успео некако да се доведем довољно у ред да уђем у Заједницу.

Наравно, сада кад упоредим какав сам ушао, три месеца сам овде, наспрам овога какав сам сада, то није ни приближно иста прича. Ем што нисам хтео, ем што нисам комуницирао, ем што… Једноставно, не знам како то да објасним. Био сам тотално неупотребљив, у сваком скоро могућем смислу. Од када сам овде промене су толико невероватне, да ја то не могу ни да објасним, ни да опишем. Видим напредак, првенствено на физичком пољу, а онда и на психичком. Борим се са одређеним проблемима, а овде, хвала Богу, немам разлога за неке реалне и оправдане страхове, тако да могу да гурам сваким даном даље. Наравно да ми је тешко, јако ми је тешко, као и сваком овде, али битно ми је да видим да се опорављам на сваки могући начин. Напољу, одређене грешке које правим, не би могао да исправим, нити бих имао времена да радим на себи, а овде ми је дато то време и могу да се посветим самом себи. За ова три месеца колико сам овде повратила ми се и моторика и савладао сам и одређене страхове и препреке. Тако да могу да кажем да ми је добро што сам овде, до сада. Планирам да останем и даље, наравно. Толико, хвала.