Живот без речи, без добрих дела, без љубави искрене, без Христа – није живот. То је оно, што сам научила у заједници. Са вама и кроз вас. Мој живот је добио смисао. Научила сам да будем срећна, да се радујем свим оним стварима које нам је, сада сам тек сигурна, Бог пружио. Срећна сам са вама, а без телевизора, без музике, буке, алкохола, цигарете, хероина – свих оних ствари које су ми прошли живот чиниле тако вештачки срећним и стварале привидно задовољство. Све оне, које су у ствари чиниле живот неподношљивим. И које су маскирале смисао живота, чинећи маглу у мојим очима – само да се не бих сусрела са истинском љубави – са Христом. Колико су то само заблуде?! Ја и даље волим неке такве ствари, морам признати, али их сада доживљавам другачије и гледам их неким новим очима. Постављам ствари на своја места и имам нове вредности за сваку од њих.

У заједници као да ми се сваким даном један нанометар очни капак отварао – и ја сам упознала тај један, за мене нови свет.  Али сам упознала и себе.

И пронашла моје место у том новом свету.  У свему томе сте ми помогли баш ви.  И да није вас – ја се не бих смејала, не бих плакала, не бих се љутила, лупала вратима понекад, па чак и опсовала. И зато вам неизмерно хвала! Речи не постоје за то! Хвала за сваки осмех који сте ми упутиле, за сваку сузу или реч подршке које сте ми пружиле. Још сам хтела да вам кажем да нигде није тако лепо делити тугу, као овде (у заједници). Још се тако нигде нисам радовала једној кафи, бомбони, колачу. И нигде нисам пила слађи сок, и јела обичан пиринач на води. Исто вам тако хвала што сте ми помогли да видим све своје врлине, али и препознам мане. Да бих једне могла да умножим, а друге да пробам да поништим.

Ето, то је укратко мој протекли целокупни период у заједници.

И овим путем вас молим за опроштај! Хвала вам и опростите ми још једном! Пресвета Богородице, спаси нас!

Мојим сестрама у Христу од

Марине

( Текст објављен у часопису ‘Православни мисионар’, Јул/Август 2009. )

Зовем се Огњен, имам двадесет једну годину. У Заједници сам седам месеци, због проблема са компјутерима око десет година и око пет година са дрогом, већином са травом.
Отац ми је са југа Србије, мајка ми је из Румуније, али сам живео цео свој живот у иностранству. Тамо сам одрастао и одрастао сам, такође, у великој и богатој породици.Од малена сам учио три језика и после четврти од кад сам имао шест година, ишао сам у музичку школу, бавио сам се спортом, играо сам кошарку и био сам одличан ђак, од бољих у разреду увек.Тако да сам имао све услове да постанем нормалан човек и да водим свој живот како треба. Игрицама сам почео да се бавим од малена, око трећег-четвртог разреда, отприлике.То је постало онако озбиљније можда при крају основне школе, где се цело моје слободно време сводило на игрице и на играње игрица са другарима.Нисамо ишли у биоскоп, да шетамо.Почео сам да бежим са часова, да пропуштам тренинге кошарке само да бих више играо игрице.Онда, отишао сам у средњу школу, где је већ био мој брат две године.Он је био један од популарнијих људи у школи, а школа је баш велика, било је око тристо-четристо људи и ја сам увек био у његовој сенци.Био сам стидљив, био сам затворен у себе, нисам имао велико друштво.И то је можда допринело мом проблему што се тиче игрица.Ту сам се много више проналазио, ту сам се много више осећао сигурнији, у анонимном свету интернета.Друге године средње школе сам пробао траву са пар другара.И то ми се јако много допало.Врло брзо сам почео да конзумирам пар пута недељно, после школе.Па је кренуло то и за време часова, да будем надрогиран и ту су кренуле моје оцене да падају.Много сам се саблазнио својим друштвом, које је само причало о изласцима, о алкохолу, о дроги.Али сам хтео да и ја исто будем тај човек који је као кул, у фазону.Увек сам јурио, имао сам жељу за тим светом, да и ја будем исто тако популаран и да пијем, да се дрогирам, да се понашам као будала.Тако је стигло до ситуације где родитељи не знају шта се са мном дешава, сви нешто сумњају.Ја сам успео некако то да прикријем.На тестовима сам, не знам ни ја сам како, изашао негативан за дроге.Нису могли никако да сазнају који је узрок мојим лошим оценама у школи и мом лошем понашању, безобразном понашању.Мислили су да можда треба да променим школу, да променим окружење, да немам добре другове око себе, немам добре људе око себе.Родитељи су решили да ме пошаљу у Швајцарску у приватну школу, где би живео у интернату.Био сам примљен у швајцарску школу још пре завршетка друге године средње школе.Онда је, кад сам већ знао да имам трећу годину сигурну у Швајцарској, још више почело да ме брига уопште за моју школу у Бугарској. Ја сам званично и био истеран из школе због оцена. Сви су се јако много трудили око мене, покушавали су причом и љубављу да ми приђу, да ми објасне зашто, како и све то, али ја просто нисам желео да слушам или сам се правио да слушам, а после бих окренуо леђа и радио нешто своје. Отишао сам у Швајцарску. Ја сам стварно тамо отишао са можда неком мотивацијом да будем добар и урадим то како треба, али опет сам упао у друштво где су људи само причали о изласцима, алкохолу и о дроги.Имао сам и цимера исто који се тиме бавио.И тако, у школи смо имали тестове за дрогу, па због тога нисам могао да конзумирам марихуану, али сам конзумирао дроге које не излазе на тестовима, синтетичку траву, спајс и, с времена на време, неке друге дроге.И тако сам пролазио.Много брзо сам се навукао на те дроге и свакодневно сам почео да их конзумирам.Можда, већ у новембру, трећем месецу од кад сам био у Швајцарској, почео сам свакодневно да конзумирам, после школе, сваки дан.После сам, с времена на време, почео и пре школе, па онда сам почео и пре школе и за време паузе између часова и после школе и константно. С обзиром да је све то захтевало јако много пара и да сам се увек налазио у друштву које има много више пара од мене, почео сам то и да продајем да би могао да финансирам своје дрогирање и да би могао да зарађујем, да могу да се понашам бахато, да могу да живим животом, да се уклапам у окружење у којем сам се налазио. Продавао сам дрогу и деци од четрнаест-петнаест година, продавао сам дрогу и старијима од мене.И гордио сам се, био сам поносан тиме како сам могао неког да скратим, како сам овде могао да зарадим више.И све ми је то ишло јако много од руке.Само моје дрогирање је наставило да буде горе и горе.Игрице ту, наравно, свакодневно, сваки пут кад неко учи, ја играм игрице.И завршио сам с тиме што нисам више ни зарађивао од свог продавања, већ сам се само дрогирао бесплатно.И опет је стигла ситуација где ја имам одвратне оцене, где ја нећу завршити средњу школу.Родитељи плачу, не знају шта да раде са мном. Отац је долазио четири пута код мене у Швајцарску за пола године, само  да покуша да ме мотивише, да ме погура како да решимо проблем. Учитељи и директор школе су се потрудили да са мном разговарају, да покушају да ми изађу у сусрет на хиљаду разноразних начина.И поред свега тога, ја сам једва, једва завршио средњу школу.Дошао сам у Београд да студирам, зато што нисам имао довољно добре оцене да идем у иностранство.Тамо сам првих годину и по дана био чист, само сам играо игрице, а онда сам опет почео да конзумирам траву.Поред свега тога, кад сам био у Београду, ја сам можда само првих месец дана ишао на факултет, уопште. После тога сам почео да лажем родитеље за оцене, како све то иде супер, како колоквијумполажем, како испите полажем.Почео сам да живим том илузијом, то је постало мој живот.Лагао сам не само родитеље, него и све око себе, да се не би случајно сазнало, да моји родитељи случајно не сазнају шта ја уствари радим.После две године су ме први пут провалили да лажем.И онда су ми опет изашли у сусрет, опет су ми помогли да почнем опет факултет.Ја сам опет урадио исто, исту грешку сам поновио после пола године.И тако конзумирајући траву сваки дан, играјући игрице, постао сам јако хладан, одгурао сам све око себе.Ја сам спавао и будио се за компјутером сваки дан.Отац је већ знао за Заједницу, зато што сам имао и друге чланове породице који су били у проблему.И недељу дана после тога, кад су сазнали да сам опет слагао, ја сам дошао у Заједницу.

И сад сам овде седам месеци.И за ових седам месеци доста много се променило у мом животу.У принципу, ових седам месеци у Заједници су најбољих седам месеци које сам провео у животу.То је сигурно.Најздравијих седам месеци које сам провео у животу.Научио сам да ценим ствари, да живим скромно, да имам осећања, опет су ми се пробудила осећања, да размишљам трезвено, да одбацим лажљив живот који сам водио до сада. И тако…

„Ја сам Александар, имам 30 година и долазим из Суботице. У заједници Земља живих сам 29 месеци због проблема са коцкањем. Моја животна прича креће тако што сам 1995 године за време Олује са породицом пребегао из Хрватске у Суботицу. Упркос свим недаћама које су ме снашле, могу да кажем да ми у детињство није ништа недостајало. Породица се трудила колико год је могла да ми омогући све што ми је као детету било потребно. Већ пред крај основне школе у осмом разреду у глави сам стекао мисао да ми је материјални аспект много битан и да не могу да прихватим да не будем као други. Рецимо да немам патике као други неко, да не једем ужину као неко, да не носим паре на екскурзију, нисам могао са тим да се помирим. У то време сам тренирао фудбал и са другарима са тренинга и са другарима из школе лагано кренуо у свет кладионице. За почетак су то били тикети од 20, 50 динара, скромно, колико сам могао да одвојим од ужине. Одласком у средњу школу и са почетком излазака, почео сам све више и више да идем, јер нисам могао да се задовољим да изађем у град са 500, 1000 динара колико су ми моји тада давали. Све те паре сам стављао на тикет и ако тикет дође изаћићу као човек, а ако не дође, нешто ћу измислити и вратићу се раније кући. Нисам могао са просеком да се задовољим и тежио сам вишем и тако ми је прошла средња школа. Пред сам крај средње школе, сусрео сам се дојавама преко неких људи и први пут сам дошао до неких већих пара. То је било пар хиљада евра у питању и од тада мој свет клађења никад више није био исти. Никад више нисам ни могао да замислим да се кладим на 20,50,100,200 динара. То су сада били много већи износи у еврима. Након одласка на факултет 2006 године, то одлази на виши ниво. Одласком на фукултет у Нови Сад, доживео сам као да сам пуштен са ланца и да могу да радим шта хоћу. Имао сам покриће јер сам три године факултета дао, имао сам покриће код родитеља да ме не проверавају ида буду спокојни да им син даје факултет, кад долази кући, нормалан је. Ја сам био све, сам не то, свакодневни боравци по кладионицама, свакодневни изласци, пијанке. Почео сам са конзумирањем марихуанр и кокаина и сигуран сам да нисам упао у проблеме са коцком, завршио би на лечењу због тога. Трошио сам много пара, као и у сваком пороку почетак је много леп, и тај контакт са коцком у Новом Саду деловао ми је да је сав свет мој. Био сам ипак свестан да ће то кад тад стати  и да ћу морати да спустим лопту. Међутим, нисам хтео да станем док иде, моје неко мишљење је било да ћу се коцкати докле год будем имао својих пара. Када више не будем имао пара, једноставно наставићу да студирам и живећу нормалан живот као сви други студенти. Међутим то није био случај, него тек када сам добро дотакао дно био сам свестан шта сам урадио. Као што сам рекао коцкао сам се у Новом Саду и живео сам живот који је захтевао много пара дневно. Да бих све то обезбедио, почео сам да се бавим продајом разних таблета, до ефедрина који се користи за неке наркотике. Препродајем тих глупости, ушао сам у неки свет људи који су далеко изнад мог нивоа. Јер никада нисам био ни битанга, ни криминалац, већ особа која је слепо волела да има те паре да се коцка, да излази, да буде фрајер, не знам како то да назовем. Уз такве људе нисам никако ишао, свестан да није то за мене, али ето, било ми је лепо и уживао сам. Када сам упознао једну девојку, пожелео сам да изађем из целе те приче, међутим када уђеш у такав посао са таквим људима, тешко је изаћи кад ти хоћеш и са условима каквим ти хоћеш. Мој излазак из целе приче је био јако болан, преко ноћи  сам изашао из лагодног живота са великим дугом. И тада неуспевам да заузмем неки здрав став како сам васпитан и да ту муку поделим са породицом. Не желећи да оптерећујем оца и мајку који су избегли и мучили се, ја се сам упуштам у решавању мојих дугова реда величине десетине хиљада евра да не кажем стотине. То је у старту било осуђено на пропаст и ја сам био убеђен да то могу, ако ме је коцка ишла раније, ићи ће ме и сада. Успећу ја коцкајући да вратим, овако или онако. Међутим ископао сам канал од свих силних глупости, само сам удвостручио, утростручио та дуговања. Са временом сам почео да позајмљујем од свих људи које сам познавао и просипао сам разне приче. Временом су ме сви брзо провалили и био сам смешан свима. Милион прича сам причао различитих, јер и Суботица и Нови Сад су мала места и моје приче су биле проваљене. Након годину дана 2009, 2010 моји су видели да се нешто дешава али нису знали шта. Покушавали су да разговарају самном али као вешт манипулатор увек сам успевао да им извучем онолико пара колико ми је било потребно за наредни период. Типа недељу, две да ме нико не смара за паре, будем код куће нормалан и опет онда по старом. Никад нисам хтео да кажем цео дуг због неког поноса, гордости, нисам знао у мојој глави шта је било, нисам хтео да их разочарам. Убрзо и они губе стрпљење, изгубио сам све људе око себе, девојку, пријатеље и све што се могло изгубити. Изгубио сам јер нисам био искрен са њима,  јер све сам лагао, све ми се сводило да измузем паре од њих. Тада више нисам имао од ни од кога, почео сам да узимам на камету паре, то су били страшни услови на које сам пристајао. Само да би вратио паре једном, ја позајмим паре са каматом коју ни будала не би узела. Међутим тада, видици су сужени, мислиш да је то исправно решење, само желиш да те неко не зове више, да ти не прети и пристајеш на било шта. Са временом пристајао сам на такве камате, то сада не верујем. Од дуга од хиљду евра ја направим десет, обећавајући да ћу дати више, само да ме не смара. Нисам имао воље и снаге да слушам те претње сваки дана, да ми телефон звони песто пута да ми људи траже паре. Мој одбрамбени механизам је био да обећавам шта год, само ме пустите и то је то. Тако је ишло годинама, живео сам и по улици и свугде. Решења ту није било, дуг се вртео колико моји врате, колико ја извучем. Када сам имао неке мање паре и кад неком нисам био дужан, коцкао сам сваки тренутак и мислио да ћу да направим неке паре да изађем из тог дуга. И тада иста та коцка која ме је претходних година ишла, сада ми ништа није давала и буквално копао сам канал. Било је разних мисли о самоубиству и разне ствари су ми пролазиле кроз главу али као велика кукавица, нисам имао храбрости, Богу хвала. Пред крај 2014, почетком 2015 године мајци сам рекао неки део истине, опет не сву, нисам хтео да јој кажем у лице да јој је син пропали коцкар. Да јој је син због коцке уништио живот свој и њихов у великој мери. Рекао сам јој педесет посто истине и уз њен предлог сам ушао у заједницу Земља живих да ту покушам да нађем свој мир, неких годину дана, да гурам и да видимо какоћемо после. По уласку у заједницу у марту 2015 године, једноставно прву ствар коју сам нашао је мир коју сам овде осетио. Једностивно нисам бринуо о телефону, хоће ли неко да ме тражи, да ми прети, да ми звоца, да ми дроби. Мајка је вратила све моје дугове пре уласка, тај стрес од пет година је исчезавао. Могао сам да се пробудим спокојан, да једем спокојан, значи немам никакву фрку у глави. То је било нешто што ми је првих пар месеци толико пријало да не могу да вам опишем. Пријало ми је да будем оно што ја јесам, да нема потребе да се претварам. У заједничком животу са двадесет бивших манипулатора није било потребе за тим. Никакву корист нисам имао од њих, нити неко од мене, једноставно могао сам само да будем искрен. Овде сам научио да нема потребе да лажем, да искореним то. Након шест месеци имао сам сусрет са породицом мајком, оцем и братом. Било је јако тешко за мене и емотивно видети њих после толико времене насмејане. Њихова највећа брига се лечи, баш је био велики шок за мене. Након тога дана и повратка, чврсто сам решио да ћу до краја да гурам програм због њихове среће, јер сам осетио да ми прија, да ми је то потребно и да нема друге опције за мене. Након две и по године, ишао сам кући на месец дана и могу да кажем да је све супер прошло и опет сам повратио нека стара познанства, пријатеље, породицу. Испричао сам некима своју причу, а немам жеље и интереса да се свима правдам. Једноставно покушаћу да вратим неке драге људе и нека нова познанства. Стварно верујем да ће све бити добро, тако да немам шта даље него да завршим овај програм још месец дана, па онда храбро напред. У заједници сам научио да прећутим, да трпим, једноставно да не мислим само на себе, већ и на друге, јер не врти се свет само око мене. Научио сам да стављам друге испред себе, стварно сам био велики егоиста. Био сам у стању да узмем све паре од мојих, да их оставим без динара у кући, не размишљајући шта ће брат, шта ће било ко од њих сутра јести. Само сам ја себи био битан и то је оно најбитније. Током времена проведеног у заједници и у многобројним мисаоним ратовима које сам водио, то ми је најтеже падало, јер своју породицу волим више од свега. То је живот зависника, али сам много тога променио на себи и тек мислим да ћу да берем плодове свога труда. Ако човек хоће да се промени, много тога човек може да уради, да научи на овом месту. По мени овде најбитнија ствар коју сам овде научио је да перем, да кувам, да почистим после себе, неке ствари које је одавно требало да научим. Мислим да ме је заједница научила вери и да дубље уђем у тај свет а то је можда и најважнија ствар. У заједничким и личним молитвама, нашао сам неко своје пуњење, да сву своју негативу избацим. То је оно што ми треба, што ми доноси живот и једва чекам да изађем и да јеванђелски живот што сам научио у заједници применим и покушам да га упражњавам. Стварно ми пријају литургије, беседе са оцима, тако да стварно верујем да има перспективе и могућности за мене и стварно верујем да ће све бити како треба.“

Помаже Бог. Ја бих се, пре свега, захвалио Владики Порфирију, оцу Бранку, оцу Стефану, и свим очевима и људима добре воље, који нам помажу на овом нашем путу да излечимо наше душе, на овом нашем путу излечења. Зовем се Милош, долазим из Краљева. Имам 33 године. У Заједници сам 20 месеци. Ожењем сам и имам сина од 13 година. Отац ми је умро кад сам био јако млад и, мислим да сам се ја од тад, онако, изгубио… Почео сам да будем бунтовник, и то се негде касније исказало. Мајка се преудала када сам имао неких 15 година, значи, после мог осмог разреда. Са неких 15-16 година отишао сам од мајке и од куће, и дошао у очеву кућу у Краљеву, одакле сам и поникао, наравно. Почео сам одмах да живим „улицу“, јер, једноставно, није било никога…, или је можда и било, али ја за то тада нисам хтео ни да чујем. Почео сам да живим тај неки живот, где сам се одмах сусрео са свим, за мене тада „добрим стварима“ – крађом, дрогом, и свим тим стварима које су тада за мене биле добре. Али већ тада, негде после годину и по дана, толико сам заглибио, да је кући убрзо почела да долази полиција, одмах се ту, у кући, појавио и социјални радник, и…, свашта се ту дешавало.

Међутим, негде већ у деветнаестој, двадесетој години то је код мене ухватило маха, где сам, кад сам се једном окренуо, имао поред себе трудну девојку и једноставно нисам могао да верујем шта ми се дешава. Живео сам неки живот, међутим, уопште га нисам живео. Нисам ни приметио да имам девојку и да је трудна, и да ћу бити отац. Мислим, не знам ни ја како сам то све прихватио и одреаговао… Мислим да сам ја негде у себи и жудео за породицом, и тражио породицу, пошто је нигде и нисам имао, али, у том моменту ја то нисам могао ни да видим, ни да чујем… Али, пошто ми је девојка рекла: „С тобом, или без тебе“, – ја сам тај брак као прихватио.

Међутим, то је трајало тек неких годину дана, јер, просто, та дрога и све то, једноставно, нисам могао да испратим… Напротив, био сам, онако, јако, јако лош и свакакве лоше ствари сам радио и њој и детету. Ту се по кући вртела и дрога и полиција, и свашта је ту било, да би смо се на крају и развели, тако да сам у року од неких пола године много, много дубоко пао. Распродао сам све из куће, цео намештај и све то што смо ми, да бисмо кренули у тај нови живот, као млад брачни пар стекли. Уништио сам све то. Мислим да бих уништио и кућу, али, та кућа је на два улаза, па је ту један део и од стрица, који нисам могао да продам. И ту сам дошао у једну ситуацију, где сам био баш у јако великом проблему и нисам знао шта ћу и како ћу. Био сам у великом проблему. Тада је једино решење било да побегнем из Краљева и да негде одем… Мислио сам да ако одем из Краљева и склоним се негде, све ће то бити супер. Отишао сам најближе што сам могао, у Црну Гору, и ту сам био неких пола године. Ту сам се упознао са хероином и одмах сам помислио: „То је оно што сам ја тражио!“

После тих пола године и тамо сам толико скандала направио, да сам опет морао да се склоним негде другде. Тада ми се дешава да ме тај један мој другар, с којим сам радио и који је већ био на Кипру, позвао и рекао: „Ајде, брате, дођи овамо. Склони се од свега. Видиш да ниси нормалан“. Ту сам средио све што је требало и првим авионом отишао на Кипар. Међутим, чим сам тамо дошао, после неких 2-3 месеца, већ сам и тамо почео да правим скандале. Тамо је та дрога много боља и јача него овде код нас, и уопште, све је другачије. Тамо сам се јако брзо оженио са неком девојком, успео да средим папире, а напредовао сам и у послу. Имао сам неку фирму и радио сам, али сам толико био незадовољан, некако…, не знам… Успео сам и са њом да створим дом и све што је у тој некој мојој визији, односно, мојој жељи било да имам стан и базен, и не знам шта све. Ипак, негде на крају, онако, кад седнем и останем сам, ничим нисам био задовољан. Не знам ни ја… И даље сам тражио нешто… Али, убрзо после тога, после пар година и тамо сам заглавио. Свашта сам радио, и продавао и наравно, не хвалим се тиме, заглавио сам неку краћу робију, да бих ту, на робији постао још гори. Када сам изашао напоље, опет ми се пружила шанса да кренем из почетка, међутим, ја сам кренуо још горе, и горе, и горе… Правио сам проблеме… То је страшно… Углавном, после неких опет 3-4 године, кад сам се осврнуо, нашао сам се у лудници, затворен… После пар дана сам почео свесно да размишљам, дошао сам свести. Тада су ми понудили, или да се вратим у Србију, или ћу остати у тој лудници. Ја сам прихватио услов да идем у Србију, где сам се вратио 2009. Године. Самном је дошла и моја жена са којом сам се оженио на Кипру.
Тек тада сам први пут чуо за „Земљу живих“ и дошли смо да бисмо се, ето, лечили. Али, да бисмо ушли у Заједницу, требало је да се у једној београдској болници „скинемо“ са дроге. Када смо се „скинули“ физички, пошто смо обоје били наркомани, и када је требало да дођемо у Заједницу, видели смо да су куће за лечење одвојене, дакле, посебно мушке и женске… Негде, очигледно, ми и нисмо хтели да се лечимо… и, ето, размишљајући како не можемо заједно да уђемо, једноставно смо се окренули и отишли… Нисмо хтели да се лечимо.
Онда смо се настанили у Београду, узели неку кућу и почели ту да живимо. Али, јако брзо се мени опет десио хероин. Ја сам мислио да је то тако слабо. Некако сам дошао до тих неких француских лекара и кренуо сам са одржавањем метадонском терапијом. То је био тотални пакао за мене. Неких годину дана сам свакодневно био на том метадону, у тој некој јако великој дози. Међутим, мој живот се… не знам… После пар месеци изгубио сам сва осећања, све… Више нисам знао ни ко сам, ни шта сам, ни шта радим, ни која је која боја, ни… Једноставно сам устајао као неки зомби и одлазио тамо да узмем ту своју терапију. Наравно, мислим…, више никакве дроге нису могле да ме дотакну, сем неких разних седатива. Ја сам из те досаде правио разне комбинације тих неких седатива, да бих се једноставно изгубио, да бих изашао из тог робота, да, не знам, да бих нешто видео… И, тако сам се губио по недељу, по десет, по дванаест дана… Наравно, завршавао сам у „Лази Лазаревићу“, и тотално губио разум на 10-15 дана. И опет бих се некако враћао где сам, наравно, имао моменте када већ више, једноставно, нисам хтео да живим… Али, нисам имао храбрости да узмем пиштољ, да се обесим или да урадим нешто тако, него сам хтео да умрем некако фино, онако, не знам… културно… Тако сам данима скупљао много лекова по апотекама. Хтео сам тако да умрем. Међутим, увек сам био по 3-4 дана у некој коми или већ у „овери“, како се то каже, где сам се будио, не знам ни ја како и зашто.
Последњи пут је то било негде пред Нову годину када сам дошао себи. Да, нисам вам споменуо да сам уз све то, наравно, виђао своје дете и… као, желео да будем отац. Уствари, био сам страшан са тим дететом. Губио сам га по парковима, по Београду… Баш, баш сам био страшан, онако, не отац… Ја не знам… Комшија је био бољи према њему.

Наравно, онда сам видео да немам куд и да је ту, једноставно, неки крај. Онда сам опет покушао да из тог Београда побегнем. Стално сам негде бежао, а онда одлучио да се вратим у Краљево. Дакле, пред ту Нову годину опет сам дошао назад у Краљево, средио мало кућу, пошто је стара, добио неки посао и сећам се, узео неке паре. Некако сам успео да ту моју бившу жену, с којом живи моје дете, убедим да ми га да, да буде са мном за Нову годину и за Божић. Ја уопште не знам како ми га је дала и зашто. Углавном, ја сам ту испао исто јако страшан. Исто сам упао у неки свој свет са тим таблетама, и у свему томе сам се и ја изгубио, а изгубио сам и њега. Срећом, ту је био стриц, била је тетка, била нека родбина, па су га они испратили. Ја сам опет дошао себи након неких 12-13 дана, а онда сам опет направио један тотални хаос. Опет сам исто покушао рекавши себи: „Човече, немаш ти више шта да тражиш, оно… заврши, брате!“ И тог дана сам отишао и добио дозу тог метадона за неких 12 дана, пошто су ми метадон давали на више дана. Дакле, скупили су ми баш добру, пуну кесу неких лекова… и то јутро сам све то попио. То сам урадио јер сам контао да нећу више да живим. Дакле, то јутро сам све то прогутао и, једноставно, био сам ту, кући, и чекао да се више не пробудим. Међутим, ето, та тетка, она, која се увек провлачи кроз мој живот, некако ме „ископала“ и дошла, не знам ни како, ни зашто… Нашли су ме, дакле, након неких 12 сати. Била је ту већ вода у плућима, не знам ни ја шта све, и тако сам завршио на ВМА. Сећам се, пробудио сам се девети дан, и, онако, схватам да сам се пробудио, гледам оне људе, видим оне апарате…, оне жене вичу: „Јавите мајци, жив је!“

И прво што сам питао, питао сам који је датум, пошто сам већ имао овакву ситуацију. Кад сам видео да сам 9 дана у коми, помислио сам да сам у кризи, и да, једноставно, умирем… и да ми треба метадон. Кренуо сам да устанем, и наравно пао, јер ми је био потребан дан-дан и по, да дођем себи. Пошто нису хтели да ме пусте из болнице, ја сам стрчао доле, отишао у мртвачницу, узео неку гардеробу од тих људи који су умрли и отишао по своју дозу. Међутим, тамо су ми рекли: „Човече, ти си опасан по свој живот. Ми теби више не можемо да дајемо терапију“.

Ја ту не знам ни како, ни зашто, једноставно, кљуцнуо сам и вратио се назад кући и просто решио да престанем да се дрогирам, да дођем себи, да скинем те лажи и окове са себе да више никоме не припадам. Уопште, упао сам у делиријум, мислим на тих 3 месеца тог мог „скидања“. То је био један хаос. Добио сам неке ране по ногама од неких повреда и то није могло да зарасте. Тотално, тотално један хаос од мог живота. И, негде у јуну, после 4-5 месеци сам се опоравио, добио први посао код једних добрих људи, и, кад сам нешто зарадио, невероватно, сав тај посао сам заборавио, не знам ни ја ни како, ни зашто, и опет сам се издрогирао. И, опет, и опет… И, опет сам се пробудио на том ВМА и просто ту, оно, нешто ми је рекло: „Човече, па хајде, обрати се Цркви. Обрати се“. Сетио сам се „Земље живих“. Дошао сам кући и отишао код свог кума, одакле сам назвао оца Бранка, и, не сећам се тачно шта сам све и како причао, али, сећам се да сам му рекао: „Оче, ил ћу сад ући или нећу никад, пошто више не могу да чекам“. И, отац ми је рекао: „Ето, дођи сутра, буди овде у 10 и 30 ујутру“.

Тада сам ушао у Заједницу и мислим да сам после 20 месеци много напредовао. Највише по питању тога да сам почео да се осећам као родитељ, јер сам са својим сином остварио неки однос који никад нисам имао, јер, ја сам до тад мислио да је то такав однос – да му ја нешто купим и да се он радује. Тако да сам после прве провере највише времена посветио њему, дружили смо се, брали неки сунцокрет, мислим, причали неке најобичније ствари за које сам ја мислио да је то, оно, ништа? Шта је то? Ништа! Углавном, Заједница ми је пружила пре свега прилику да останем жив, да постанем човек, вратила ми је породицу, вратила ми пријатеље, које сам успут, кроз тај мој живот – све изгубио. Пуно тога ми је пружила, пружила ми је да упознам себе, да видим ко сам, шта сам. Ја сам био и овај и онај, мислим, негде сам ја био ја, али, тражио сам нешто, тражо сам вероватно Бога, и…, мислим да сам Га нашао и да кроз то сада мој живот добија смисао. Не знам, бити отац, имати породицу, наћи неки нормалан посао, једноставно…, тако видим свој будући живот. Док сам у свом животу до сад јурио неке погрешне ствари, Заједница ми је отворила очи да изађем на прави пут и да препознам праве ствари. Ето, толико. Хвала вам.

Зовем се Игор, из Новог Сада сам, имам двадесет три године. У Заједници сам двадесет пет месеци, због проблема које сам имао са алкохолом и коцком, тачније, рулетом и апаратима.

Почео бих са својм сведочанством, негде бих се вратио у своје детињство, које је, колико се сећам, скоро слично као и код свих дечака и људи који су мали. Породица је била ОК према мени и завршио сам и основну школу и средњу школу, играо сам фудбал. Тако да први проблеми почињу, можда, крајем основне школе када се први пут сусрећем с алкохолом, пивом, вином и осталим пићима. Примећујем да ми се свиђа кад будем под дејством алкохола, да могу лако да ступим у контакт и комуницирам са девојкама, да сам отворенији, да сам јачи и снажнији. И негде ми се свидео тај осећај. Тај алкохол, касније, временом прелази у неку навику свакодневног коришћења, где се у почетку, наравно, то није ни примећивало, ни у породици, ни сам нисам то осетио, ни, наравно, видео, ни признао сам себи да имам с тим проблем. Што се тиче коцке саме и рулета и тикета и апарата, такође бих рекао да то почиње крајем основне школе, где са својим другарима мало проверавамо срећу, што кажу, онако, играм, чисто ради досаде. Где се први пут сусрећем са већом количином новца са седамнаест-осамнаест година, где сам се заљубио у тај осећај новца, моћи, друштва, све може да се ради, све може да се купи. Просто тај адреналин и тај доживљај и сама помисао да може да се са малом количином новца стигне до огромне суме само за пар сати, или неколико минута мени је то просто ушло у навику неку, у начин размишљања, начин живота. Тако да завршавам средњу школу, нисам био лош ђак. У кући се отприлике претпостављало да сам већ почео да се коцкам, каткад ме виђају пијаног, али није то сметало, јер сам био манипулатор вешт и доносио сам лепе оцене, сналазио сам се, што кажу. Када завршавам средњу школу, са осамнаест-деветнаест година, почињем да радим и на пијаци као трговац и у грађевинским фирмама као помоћни радник, добијам плату и месечно и дневницу. Тако да није било проблема код мене, што се тиче рада. Али, тај неки живот који сам водио, двоструки, све те паре што бих зарадио одмах бих користио за нека своја задовољства, на неку моју потребу, луду, наравно. Одма би коцкао, одма би пио, одма би чашћавао, одма би се проводио, одма би уживао у том адреналину, одма… То је, мислим, сад кад се присећам, просто је невероватан темпо. Улазим у прве сукобе са мајком, са очухом, где, наравно, кад потрошим све паре био сам способан да извадим из новчаника новац који није мој, да продам злато, алат, каблове за струју. Свашта нешто сам радио да би држао тај ритам живота и такво понашање просто прелази у навику. Нисам то признавао себи док ме, наравно, нису избацили из куће са двадесет и једном годином, јер је све прелило чашу, почео сам свакакве глупости да правим и по комшилуку и позајмице. Просто сам почео да живим лудо и, што би рекли, незаборавно. Нисам хтео да се смирим, нисам могао да дођем себи. Стално сам био под неким притиском, депресијом, лудилом, стално сам измишљао начин како да дођем до новца. И то је мене одвојило од моје породице која је, Богу хвала, нормална, вредна, поштена. Када сам истеран из куће, био сам запослен, али тада сам осетио да имам одговорност да купим храну, да платим подстанарство. Први пут сам то осетио и нисам био у стању то да урадим, јер би, наравно, потрошио сав свој новац на ствари које нису нормалне, ни реалне. Али, опет, нисам могао да одолим томе. Тако да, пре него што сам ушао у Заједницу, вуцарао сам се по улици, све сам прилике искористио код другара, и позајмице сам, наравно, свакакве искористио, нисам имао ни да вратим дугове. Спавао сам по парковима, по каналима, у жбуновима, некад трезан, некад под дејством алкохола. Просто сам почео да се осећам као неки бескућник и лудак, да ми опростите на изразу. И после таквог живота око шест месеци, без породице, на улици, кад су сви окренули од мене руке, јаки налети депресије, помрачење ума, стреса, затворености, ко да нисам био човек, лудило тотално, тражим помоћ у Заједници.

  Првих годину дана ни мало лако није било. Сада бих опет рекао да сам ту, већ више од две године. Првих годину дана најтежих за мене, јер тад сам морао да прихватим неке ствари и неке своје слабости, које дуго нисам могао да прихватим пре уласка у програм. У Заједници се сусрећем сам са собом, са својим емоцијама, са својим мислима. Учим се послушању, учим се смирењу, учим се да прихватим ствари које не могу да променим. Стичем нове радне навике, нове навике животне, од јутра до вечери, те полако, временом, свесно или несвесно, како то бива, све старе навике ослобађају се из човека, тј. из мене. И рекао би да ми је остало још шест месеци до самог благослова. Био сам на три провере. На првој провери, једва сам чекао да одем на проверу, и ту сам видео, први пут сам се сусрео нормално, онако чисте главе сам са собом и с људима. И свидело ми се да будем нормалан, добар. Ступио сам у контакт са својима. На жалост, нису хтели да се виде са мном, јер су били љути и нису веровали да сам се променио. Ја сам то прихватио, вратио сам се у Заједницу. Био сам шест месеци, изашао на другу проверу. Опет сам покушао да ступим с њима у контакт. И даље нису могли, тј. нису хтели да чују за мене да дођем кући, какав Иван, какви… То сам исто прихватио, трудио сам се. Било ми је лепо, променио сам се, у смислу, другачије сам размишљао, другачије сам доживљавао неке ствари. На трећој провери сам недавно био и тек тада сам се, коначно, видео и са браћом и са сестром и с очухом и с мамом. Некако је све било онако као у сну, као у бајци. За све оно што сам молио, то се обистинило, да ли сад Божијом вољом, или, ето мало, да се не хвалим, и мојим трудим. Коначно су се све карте поклопиле и коначно су ми људи раширили руке. Могу да се вратим кући на пролеће. Лепо ми је било с њима, и они су људи задовољни. Ја сам скроз оптимиста. Немам више налете депресије, лудила, размишљања како ћу да позајмим, како ћу да коцкам, како ћу да лудујем. Сад се осећам врло добро. Тешка је Заједница, али помогла ми је сама изолација и сам начин живота овде да дођем себи, да увидим неке ствари, да заживим неке праве вредности. Једва чекам да идем да радим, једва чекам да упознам девојку, једва чекам да будем са својом мамом, са својом породицом, да идем на посао. Једва чекам да живим. Тако да, без обзира што је тешко, сама правила и изолација, сматрам да ми је било на корист и то потврђујем личним доживљајем, личним виђењем и осећањима кроз овај период, пре Заједнице и у самој Заједници и, ето, пред крај Заједнице. Сад шта ће бити, како ће бити, на мени је. Свестан сам тога, наравно. На мени је. Неке ствари не смем да радим, јер сам свестан чему воде нека опуштања, лако се човек врати на старо. Знам да не треба да се плашим. Тако да укратко сам овако поделио са вама неки мој живот пре програма и у самом програму и како се сад осећам. Сматрам да је све у реду, само треба да се трудим. Ето, толико од мене, опростите и хвала вам.

Ја сам Марко из Новог Сада. Имам тридесет и две године.Овде сам због проблема са хероином и лековима и низом других супстанци.

У проблем сам ушао још у основној школи, негде отприлике кад сам био можда шести разред, седми, нисам ни ја сам сигуран.Почео сам, наравно,како то иде све, од лакших дрога, па сам наставио даље. Прво са алкохолом, па сам онда полако стигао до лекова, тачније лекова против болова које сам доста често узимао. Да би касније, у средњој школи, почео већ свакодневно да их узимам. То ми је постало нека рутина и тако ми је изгледао сваки дан. То није много утицало на дешавања око мене и даље сам наставио да гурам и школу и све како то иде. После завршене средње школе доста лако сам се запослио, по струци сам електротехничар рачунара. Запослио сам се у својој струци, али тада сам, већ полако почео повремено да конзумирам хероин. Нисам га конзумирао сваки дан и нисам га конзумирао интравенски, него сам га конзумирао на нос. У почетку, наравно, од викенда до викенда, после тога почео сам сваки дан. Кретао сам се у таквом окружењу да сам још у средњој школи, пред крај средње школе, почео и да продајем таблете. Касније, када сам већ дошао до хероина, наставио сам да мењам те исте таблете за све те ствари. Но, кад сам се запослио, све је то било супер и добро ми је ишло. Фирма ме је послала на специјализацију у иностранство. Могу да кажем да сам био доста успешан и да се доста очекивало од мене. Почео сам да радим корпоративне мултифункционалне апарате, да их инсталирам по свим већим фирмама код нас. Касније, како је то ишло, добио сам и сертификате од свих тих фирми, њихова признања. То је стварало додатни притисак на мене и самим тим сам упадао све више и више у проблем. Тражио сам неко олакшање, неки вентил. Како је време пролазило, ја сам све више и више конзумирао. Почео сам наравно и да продајем хероин у одређеном тренутку, да би долазио до пара. И плата ми је била добра, наравно. Тако да нико, па ни родитељи једно време уопште нису примећивали шта радим, чиме се бавим, нит су питали. Мислили су да сам успешан и остварен у свим пословима и на свом пољу. Међутим, како рекох, ја сам све више конзумирао и једноставно нисам престајао. Дошао сам до те границе да сам почео да конзумирам јако велике количине, које су ми сад несхватљиве. Нисам више знао како да се изборим са тим проблемом, па сам се јавио одређеним лекарима. Наравно, они ми нису много помогли. Понуђене су ми биле супституције лековима и тако неке ствари, таблетама. Нисам хтео да се опет враћам на то. Некако сам успео сам да изгурам то, ту кризу да издржим. Али, организам је већ био толико оштећен, нисам више скоро уопште могао дафункционишем и да се крећем. Отприлике, тако негде, две године пре него што ћу ући у Заједницу, остао сам скоро непокретан, са низом физичких проблема које сам створио себи и наравно још низом психичких проблема који су се сад тек показали. Лекари су ми касније, зато што сам прешао на алкохол, преписали одређене лекове за смирење и тако те ствари. Али, то није уродило плодом. Ја сам само наставио да конзумирам све више алкохола у комбинацији са лековима, тако да сам опет наставио да уништавам свој организам. Када сам дошао до периода када сам требао да уђем у Заједницу, већ сам скоро скроз био изнемогао. Онако, и физички и психички сам био уништен тотално. За Заједницу сам чуо у манастиру Ковиљ када је био колоквијум. Тамо сам био са тетком. Доста сам размишљао пре уласка и требало ми је доста времена да уђем у Заједницу. Уствари, био сам јако, јако физички оштећен и нисам могао скоро уопште да функционишем. Опет сам ишао код тоне лекара, на тоне испитивања да ме поврате, да ме врате, јер сам стварно скроз био изнемогао. И на крају сам успео некако да се доведем довољно у ред да уђем у Заједницу.

Наравно, сада кад упоредим какав сам ушао, три месеца сам овде, наспрам овога какав сам сада, то није ни приближно иста прича. Ем што нисам хтео, ем што нисам комуницирао, ем што… Једноставно, не знам како то да објасним. Био сам тотално неупотребљив, у сваком скоро могућем смислу. Од када сам овде промене су толико невероватне, да ја то не могу ни да објасним, ни да опишем. Видим напредак, првенствено на физичком пољу, а онда и на психичком. Борим се са одређеним проблемима, а овде, хвала Богу, немам разлога за неке реалне и оправдане страхове, тако да могу да гурам сваким даном даље. Наравно да ми је тешко, јако ми је тешко, као и сваком овде, али битно ми је да видим да се опорављам на сваки могући начин. Напољу, одређене грешке које правим, не би могао да исправим, нити бих имао времена да радим на себи, а овде ми је дато то време и могу да се посветим самом себи. За ова три месеца колико сам овде повратила ми се и моторика и савладао сам и одређене страхове и препреке. Тако да могу да кажем да ми је добро што сам овде, до сада. Планирам да останем и даље, наравно. Толико, хвала.

Зовем се Иван, имам четрдесет година. Отац сам двоје малолетне деце, из Ниша сам.У проблему са дрогама сам близу двадесет пет година.У Заједници сам два и по месеца.

Све је почело давне `91/`92.године, када сам почео да узимам лаке дроге, марихуану и остале те лаке дроге. Онда сам почео да се проналазим у томхероину, јер сам се некако осећао празним.Мислио сам да је то нешто ново за мене и више сам био радознао, него што сам било шта друго хтео.Тако је све наивно кренуло и онда се то све претворило у један велики пакао.Наравно, као и сви други, јасно је да сам стереотип наркомана.Годинама сам лагао своје родитеље, годинама сам лагао своје пријатеље, годинама сам лагао своје најближе. Као и код свих наркомана, прво страда најближа околина: отац, мајка, брат, сестра. Након тога, страда родбина и фамилија, па онда се прелази на пријатеље, па онда се прелази, више кад већ човек изгуби све, на оне које не познајеш, наравно.Тако сам и завршио и први пут у затвору и други пут у затвору и трећи пут у затвору.Накупило се доста тога за све ове године.Све некако иде тим неким током где човек губи себе, губи смисао живота, губи све.Иза себе имам три брака.Први брак са првом женом трајао је десет година.Нисмо могли да имамо деце.Тада сам, у прво време брака и био миран, примирио сам се, нисам узимао тешке дроге.Међутим, да не буде да се правдам и да сам због тога био незадовољан, некако сам опет почео да се дрогирам и да узимам те наркотике.И та моја прва жена и она је волела да их узима.И она је била у проблему са свим тим.Она је, колико чујем од неких заједничких пријатеља, и дан-данас у проблему са наркотицима.Све је некако тих година текло глатко што се тиче тога, јер сам ја знајући и схвативши да је боље да ја будем тај који продаје, него да будем онај коме се продаје, почео да продајем.Почео сам да продајем наркотике и почео сам опасно добро да зарађујем од тога.И некако ми је то све доносило довољно дроге да сам могао да узимам колико год сам хтео.То ме је у једном тренутку и довело до ситуације да ми је надређени у том послу рекао да ћу сутра имати контролу, је л` те, пошто се и ту контролишу људи међу собом. Човек који је био изнад мене пословно у тој пирамиди, који је био задужен да ми доноси, да ми набавља и да ме контролише и коме сам ја био задужен да предајем новац од тог свог силног, прљавог посла, се најавио да ће за два дана ићи са мном у вожњу током целог дана, провести цео дан са мном. Где би он видео коме ја то продајем толике количине и који су ми нови људи којима добављам, којима дајем робу.Е, ту се срећем са проблемом да сам ја већ био навучен и да би он приметио то шта ја радим и на који начин ја радим, па сам морао некако да потражим неки алтернативниизлаз.Знао сам да постоји нека клиника у Београду, Рус Медик, која се бави детоксикацијом и ултра брзом детоксикацијом.Отишао сам у Рус Медик клинику и ту је био неки доктор С. Примио ме, прихватио ме.Наравно, све то ме коштало дебело.Али, прихватио је да ме детоксикује за четрдесет осам сати. Била је ту и нека докторка, Рускиња. Отишао сам исто вече у клинику и они су ме привезали на неке системе, дали су ми испод кључне кости, пошто нисам више имао вене, нисам више имао ништа, испод кључне кости су ми нашли неку централну артерију, ту су ми дали неко средство где су ме успавали. Четрдесет осам сати сам био у сну и у четрдесет осам сати у сну сам преживео кризу.Практично је нисам ни осетио.Кад је прошла криза, у сну, уградио сам имплант, шестомесечни имплант. Међутим, када сам се пробудио, када су ми уградили тај имплант, имплант је одреаговао, зато што ми се у крви, уствари, у цревима задржала дрога.И имплант је одреаговао и такву кризу сам преживео, због тог импланта и тог заостатка дроге у цревима, да сам био врло близу смрти, како бих ја рекао.Ту су одреаговали лекари, дали су ми неко средство, не знам, те су ме мало смирили и ја сам претурио ту ноћ. Све у свему, тај дан када сам требао да идем са тим човеком који је био изнад мене у тој пирамиди, криминалној пирамиди, једноставно сам пред његовим очима тај дан био стрејт, нисам морао да узимам, јер сам прошао ту брзу детоксикацију. Био сам онако слуђен сав и ненормалан, али једноставно, имао сам уграђен имплант и могао сам да идем даље.Имплант ме је штитио тих шест месеци, мада није успео да ме заштити после тога.Јесте, тих шест месеци сам направио највише пара, али мислим да сам и највише људи одвео лошим путем и навео на зло.Ево, део један како то функционише, могу да испричам. Пошто сам достављао колима по целом граду, један од задатака ми је био где год кренем, у који год крај града да кренем да службеним телефоном, наравно који су ми они дали, обавестим све наркомане из тог краја са којима сам сарађивао да сам у крају још пола сата. Што би значило да сам за пола сата код њих у крају и да ћу се задржати пола сата код њих у крају. Неки су ми причали да немају новца, међутим, како би чули мој глас одма су знали да је у близини та дрога и некако, не знам како, али сви су некако налазили новац за то.То је, уствари, било бацање ровца, или пуштање црва.Тако се то зове у тим круговима. Велика зарада коју сам доносио кући сваки дан чинила ме је онако испуњеним, али то је била привидна нека испуњеност и привидна нека срећа.Више сам, рекао би, био несрећан, него што сам био срећан.Наравно, и то ме је одвело у затвор и, наравно, и због тога сам одлежао доста.И никада проблем није нестао, проблем са дрогом је увек био присутан.Кад год бих изашао из затвора, ја бих се враћао томе.И са другом женом исто сам се развео, због дроге.Додуше са њом нисам био дуго, са њом сам био свега шест месеци. А са првом, ето,  десет година. И, ево, коначно сам дошао до трећег брака и до треће жене, са којом сам добио двоје предивне деце.

И, у суштни, овде сам схватио, у Заједници, да нисам ја дошао овде због проблема са дрогом, него због тога што не умем да живим и због тога што не умем да васпитавам своју децу и због тога што не могу онакав да будем пример својој деци. Е, зато сам ја сада дошао овде у Заједницу и мање-више није ми стало до мене самог колико ми је стало до моје деце.Борба ми предстоји, пошто сам, је л` те, овде тек два и по месеца.Велика борба ми предстоји.Већ сам искусио ту борбу са самим собом.Победио сам себе у оним првим налетима неког мог егоизма, неког мог сазнања себе, виђења себе.Али, добро је да сам препознао тај егоизам и ту својеглавост и једноставно, препознао сам те неке своје лоше особине.Гледам да се исправим у свему и гледам да некако пређем преко свега онога што сам урадио мојим најближима, мојој деци, мојој садашњој супрузи, коју јако волим.И гледам некако да пређем преко свега тога што сам им направио у животу.А нанео сам им зло и кајем се због тога.Једноставно, имао сам кризу идентитета, нисам знао ни ко сам, ни шта сам, ни докле сам стигао, ни где сам.Имао сам превисоко мишљење о себи.Уствари, нема ту простора за некога, попут мене, да има превисоко мишљење о себи.Једноставно сам ја сам много велики грешник, који је много лоших ствари учинио у животу, што другима, што себи.Мање-више, то понављам, себи, више ми је стало да се исправим због своје деце и због своје жене и због своје породице у целини.Да некако пробам да их одржим на окупу. Ето, то гледам као неки мој задатак у предстојећем периоду.И, то ми је задатак кад се вратим кући, кад севратим међу људе, само да умем и да имам снаге да васпитам своју децу. Ето, толико.Хвала вам.

Моје име је Славко, имам 32 године и из Крагујевца сам. Имао сам проблем са коцком, алкохолом и свим наркотицимама од своје 20 године. Имам петогодишњу ћеркицу из ванбрачне заједнице. Живео сам у породици са оцем, мајком и братом. Били смо ситуирана породица али нажалост мој отац је био алкохоличар, и дан данас је. Сваког дана нам је приређивао јако ружне сцене које смо мој брат и ја гледали а моја мајка трпела. Тукао је моју мајку кад год би кући долазио пијан, и правио крвави пир. Негде сам ја стао на пут томе, брат ми је мало помогао,ја сам тада био у седмом, а брат у шестом разреду. После тога су се родитељи развели, а ја након завршетка осмог разреда одлазим у Београд. Пошто сам се фудбалом бавио од своје шесте до своје двадесете године, настављам живот у Београду. Тамо сам ишао у средњу школу и тренирао фудбал у Партизану, Раду и Телеоптику. Све од чега су моји вршњаци били део од адолесценског доба до када сам их ја познавао, ја сам се некако клонио и одрицао. На екскурзијама у средњој и основној школи, био је присутан алкохол,дрога и цигарете, али ја сам био усресређен на спорт, на фудбал. Хтео сам да успем и имао сам јасан циљ, са обзиром на таленат који сам имао. Проблем почиње у својој 20 години када сам се погордио, мислећи да сам најспремнији технички и физички у кондиционом смислу. Тада креће мој први пад, тада сам дао себи одушка да пробам цигарету. Прво сам пућкао, а онда сам кренуо да купујем цигарете , а уз њих је кренуло и пиво. Почео сам да пијем свакодневно, након тога сам престао да одлазим на тенинге, пропустио сам прво један, па други и таком редом. Пропустио сам један припремни период а након тога сам престао са фудбалом. Пробао сам марихуану недуго затим, нешто што ме је увек привлачило је сав тај смех мојих вршњака које сам гледао и која ме је мамила. Након марихуане кренуло је редом све, почео сам да упражњавам, кокаин, спид, све супстанце. Након тога коцка је нешто што треба да поменем, она је била присутна од седмог разреда а временом се све више и више повећавала. Негде од своје 24, 25 године почео сам да се коцкам озбиљно, да радим све и свашта како би дошао до новца што за дрогу, што за коцку.

Коцка је био проблем који је све више и више растао и није било краја. Улазио сам у дил или договоре који су давали новац на камату и неки временски период је било то могуће вратити. Све то што сам радио на улици и сва дрога коју сам продавао, од тих пара сам враћао дугове новца који сам позајмљивао. Временом дугови су били све већи и већи, онда сам се обраћао родитељима за помоћ. Када сам им узимао новац обећавао сам им да то више нећу никада радити. Кад год би врати дуг, ја би се изнова и изнова задуживао. Упознавао сам нове људе, узимао сам једнима враћао другима и тако у круг. Да поменем да су то људи са којима се не треба упознавати, људи које не треба сретати у животу. То су људи који су у коперацији са полицијом и којима нико не може ништа на овом свету а камоли не ја. Ма шта радио, негде сам знао све то,али сам се ипака изненада задуживао и задуживао имао сам неки адреналин када је коцка у питању. Био сам константно у проблему и временом су ме и родитељи заборавили и рекли да заборавим на њих. Од свих својих пријатеља и од њихових родитеља, комшија и кога сам год познавао, од свакога сам узимао новац и нисам им враћао. Дошло је до те мере да ја нисам имао коме више да се обратим, низашта и да сам остао сам на овом свету. Сав тај временски период није ми било битно ништа и низачим нисам марио. Све што је моја ћерка добила за њен први рођендан, буквално све сам продао, све што је моја жена имала од злата, мајка.Све сам радио само да бих имао да се коцкам и да бих могао да вратим новац тим људима. Проблем је био све већи и већи, нисам марио ни за кога, није ми било битно да ли моје дете има да једе и да ли моја мајка има шта да једе. Радио сам све то само да би себе задовољио, да би могао да се ишчупам из дугова. Правио сам све веће и веће и дугове и проблеме и почео сам да радим разна кривична дела за те људе. Само да бих могао да им надоместим каматну стопу јер су ме сви оставили моји најближи и нисам имао више од кога да позајмим. Када сам прекинуо, крио сам се, пошто више нисам имао где, био сам на улици дуг временски период. У свом том очајању и са сви тим суицидни мислима био сам у дилеми да ли да се убијем или да убијем некога, да одем у затвор да имам шта да једем. Свашта ми је пролазило кроз главу, телефоном сам се чуо са ујаком, маминим братом и отишо сам код њега у Сомбор да узмем новац и да се стамбено решим и да вратим неке основне дугове. Рекао ми је да тиме што би ми дао новац не би решило моју трагичну ситуацију. Али да има решење за мена и да постоји заједница земља живих која је под покровитељством манастира Ковиљ. Све што ми је причало није одмах допрело до мене, али он је инсистирао и негде успео да ми објасни о чему је реч. Упутио ме је и након тога сам дошао у манастир Ковиљ, после тога сам стигао у заједницу. Сад ми је 12 месеци како сам у заједници и пред провером сам. Након првих шест месеци, напредак сам видео на сусретима са мојима најближима. Јасно су ми пружили подршку својим емоцијама да наставим даље своје лечење у заједници. Оно што сам увидео у заједници је да се све може само када је човек искрен са самим собом и само када је човек одлучи да хоће. У животу постоје две опције хоћеш или нећеш? Може да се буде или добар или лош човек, на нама је да изаберемо? Захваљујући заједници ја сам установио једини прави пут, је пут доброг човека, коректног човека, искреног човека. Човека верујућег који је истрајан у жељи да се промени заиста и да буде добар себи и својој породици. Пре свега да будем добар својим најближима, својој ћерци оно што никада нисам био а то је родитељ и да својој мајци будем син а жени муж и ослонац.

Помаже Бог. Ја бих се, пре свега, захвалио Владики Порфирију, оцу Бранку, оцу Стефану, и свим очевима и људима добре воље, који нам помажу на овом нашем путу да излечимо наше душе, на овом нашем путу излечења. Зовем се Милош, долазим из Краљева. Имам 33 године. У Заједници сам 20 месеци. Ожењем сам и имам сина од 13 година. Отац ми је умро кад сам био јако млад и, мислим… да сам се ја од тад, онако, изгубио… Почео сам да будем бунтовник, и то се негде касније исказало. Мајка се преудала када сам имао неких 15 година, значи, после мог осмог разреда. Са неких 15-16 година отишао сам од мајке и од куће, и дошао у очеву кућу у Краљеву, одакле сам и поникао, наравно. Почео сам одмах да живим “улицу”, јер, једноставно, није било никога…, или је можда и било, али ја за то тада нисам хтео ни да чујем. Почео сам да живим тај неки живот, где сам се одмах сусрео са свим, за мене тада “добрим стварима” – крађом, дрогом, и свим тим стварима које су тада за мене биле добре. Али већ тада, негде после годину и по дана, толико сам заглибио, да је кући убрзо почела да долази полиција, одмах се ту, у кући, појавио и социјални радник, и…, свашта се ту дешавало.

Ја сам био малолетник који, наравно, није имао старатеља. Ту су ми изашле у сусрет тетка и стрина, које су ми и били старатељи. Тетка је ту преузела све на себе, где сам ја обећао да ћу се променити и постати бољи и другачији. Почео сам да радим. Значи, ја сам са неких својих 17-18 година већ почео да радим, али, то ми је била само могућност да уопште имам пара за сву ту дрогу, коју сам већ користио, као и за такав начин живота. Наравно, ту дрогу, те “дизалице” сам све чешће и чешће узимао. То ми зовемо “брзине”. Ја сам тад мислио да је то ништа, пошто до тада нисам користио хероин, и мислио сам да ова дрога и није дрога. За мене је само хероин била дрога , и мислио сам да је ово чисто шала.

Међутим, негде већ у деветнаестој, двадесетој години то је код мене ухватило маха, где, кад сам се једном окренуо, имао сам поред себе трудну девојку, и, једноставно, нисам могао да верујем шта ми се дешава. Живео сам неки живот, међутим, уопште га нисам живео. Нисам ни приметио да имам девојку и да је трудна, и да ћу бити отац. Мислим, не знам ни ја како сам то све прихватио и одреаговао… Мислим да сам ја негде у себи и жудео за породицом, и тражио породицу, пошто је нигде и нисам имао, али, у том моменту ја то нисам могао ни да видим, ни да чујем… Али, пошто ми је девојка рекла: “С тобом, или без тебе“, – ја сам тај брак као прихватио.

Међутим, то је трајало тек неких годину дана, јер, просто, та дрога и све то, једноставно, нисам могао да испратим… Напротив, био сам, онако, јако, јако лош и свакакве лоше ствари сам радио и њој и детету. Ту се по кући вртела и дрога и полиција, и свашта је ту било, да би смо се на крају и развели, тако да сам у року од неких пола године много, много дубоко пао. Распродао сам све из куће, цео намештај и све то што смо ми, да бисмо кренули у тај нови живот, као млад брачни пар стекли. Уништио сам све то. Мислим да бих уништио и кућу, али, та кућа је на два улаза, па је ту један део и од стрица, који нисам могао да продам. И ту сам дошао у једну ситуацију, где сам био баш у јако великом проблему и нисам знао шта ћу и како ћу. Био сам у великом проблему. Тада је једино решење било да побегнем из Краљева и да негде одем… Мислио сам да ако одем из Краљева и склоним се негде, све ће то бити супер. Отишао сам најближе што сам могао, у Црну Гору, и ту сам био неких пола године. Ту сам се упознао са хероином и одмах сам помислио: “То је оно што сам ја тражио!”

 После тих пола године и тамо сам толико скандала направио, да сам опет морао да се склоним негде другде. Тада ми се дешава да ме тај један мој другар, с којим сам радио и који је већ био на Кипру, позвао и рекао: “Ајде, брате, дођи овамо. Склони се од свега. Видиш да ниси нормалан”. Ту сам средио све што је требало и првим авионом отишао на Кипар. Међутим, чим сам тамо дошао, после неких 2-3 месеца, већ сам и тамо почео да правим скандале. Тамо је та дрога много боља и јача него овде код нас, и уопште, све је другачије. Тамо сам се јако брзо оженио са неком девојком, успео да средим папире, а напредовао сам и у послу. Имао сам неку фирму и радио сам, али сам толико био незадовољан, некако…, не знам… Успео сам и са њом да створим дом и све што је у тој некој мојој визији, односно, мојој жељи било да имам стан и базен, и не знам шта све. Ипак, негде на крају, онако, кад седнем и останем сам, ничим нисам био задовољан. Не знам ни ја… И даље сам тражио нешто… Али, убрзо после тога, после пар година, и тамо сам заглавио. Свашта сам радио, и продавао и наравно, не хвалим се тиме, заглавио сам неку краћу робију, да бих ту, на робији постао још гори. Када сам изашао напоље, опет ми се пружила шанса да кренем из почетка, међутим, ја сам кренуо још горе, и горе, и горе… Правио сам проблеме, и, мислим… То је страшно… Углавном, после неких опет 3-4 године, кад сам се осврнуо, нашао сам се у лудници, затворен… После пар дана сам почео свесно да размишљам, дошао сам свести. Тада су ми понудили, или да се вратим у Србију, или ћу остати у тој лудници. Ја сам прихватио услов да идем у Србију, где сам се вратио 2009. Године. Самном је дошла и моја жена са којом сам се оженио на Кипру.
Тек тада сам први пут чуо за “Земљу живих” и дошли смо да бисмо се, ето, лечили. Али, да бисмо ушли у Заједницу, требало је да се у једној београдској болници “скинемо” са дроге. Када смо се “скинули” физички, пошто смо обоје били наркомани, и када је требало да дођемо у Заједницу, видели смо да су куће за лечење одвојене, дакле, посебно мушке и женске… Негде, очигледно, ми и нисмо хтели да се лечимо… и, ето, размишљајући како не можемо заједно да уђемо, једноставно смо се окренули и отишли… Нисмо хтели да се лечимо.
Онда смо се настанили у Београду, узели неку кућу и почели ту да живимо. Али, јако брзо се мени опет десио хероин. Ја сам мислио да је то тако слабо. Некако сам дошао до тих неких француских лекара и кренуо сам са одржавањем метадонском терапијом. То је био тотални пакао за мене. Неких годину дана сам свакодневно био на том метадону, у тој некој јако великој дози. Међутим, мој живот се… не знам… После пар месеци изгубио сам сва осећања, све… Више нисам знао ни ко сам, ни шта сам, ни шта радим, ни која је која боја, ни… Једноставно сам устајао као неки зомби и одлазио тамо да узмем ту своју терапију. Наравно, мислим…, више никакве дроге нису могле да ме дотакну, сем неких разних седатива. Ја сам из те досаде правио разне комбинације тих неких седатива, да бих се једноставно изгубио, да бих изашао из тог робота, да, не знам, да бих нешто видео… И, тако сам се губио по недељу, по десет, по дванаест дана… Наравно, завршавао сам у “Лази Лазаревићу”, и тотално губио разум на 10-15 дана. И опет бих се некако враћао где сам, наравно, имао моменте када већ више, једноставно, нисам хтео да живим… Али, нисам имао храбрости да узмем пиштољ, да се обесим или да урадим нешто тако, него сам хтео да умрем некако фино, онако, не знам… културно… Тако сам данима скупљао много лекова по апотекама. Хтео сам тако да умрем. Међутим, увек сам био по 3-4 дана у некој коми или већ у “овери”, како се то каже, где сам се будио, не знам ни ја како и зашто.

 Последњи пут је то било негде пред Нову годину када сам дошао себи. Да, нисам вам споменуо да сам уз све то, наравно, виђао своје дете и… као, желео да будем отац. Уствари, био сам страшан са тим дететом. Губио сам га по парковима, по Београду… Баш, баш сам био страшан, онако, не отац… Ја не знам… Комшија је био бољи према њему.

Наравно, онда сам видео да немам куд и да је ту, једноставно, неки крај. Онда сам опет покушао да из тог Београда побегнем. Стално сам негде бежао, а онда одлучио да се вратим у Краљево. Дакле, пред ту Нову годину опет сам дошао назад у Краљево, средио мало кућу, пошто је стара, добио неки посао и сећам се, узео неке паре. Некако сам успео да ту моју бившу жену, с којом живи моје дете, убедим да ми га да, да буде са мном за Нову годину и за Божић. Ја уопште не знам како ми га је дала и зашто. Углавном, ја сам ту испао исто јако страшан. Исто сам упао у неки свој свет са тим таблетама, и у свему томе сам се и ја изгубио, а изгубио сам и њега. Срећом, ту је био стриц, била је тетка, била нека родбина, па су га они испратили. Ја сам опет дошао себи након неких 12-13 дана, а онда сам опет направио један тотални хаос. Опет сам исто покушао рекавши себи: “Човече, немаш ти више шта да тражиш, оно… заврши, брате!” И тог дана сам отишао и добио дозу тог метадона за неких 12 дана, пошто су ми метадон давали на више дана. Дакле, скупили су ми баш добру, пуну кесу неких лекова… и то јутро сам све то попио. То сам урадио јер сам контао да нећу више да живим. Дакле, то јутро сам све то прогутао и, једноставно, био сам ту, кући, и чекао да се више не пробудим. Међутим, ето, та тетка, она, која се увек провлачи кроз мој живот, некако ме “ископала” и дошла, не знам ни како, ни зашто… Нашли су ме, дакле, након неких 12 сати. Била је ту већ вода у плућима, не знам ни ја шта све, и тако сам завршио на ВМА. Сећам се, пробудио сам се девети дан, и, онако, схватам да сам се пробудио, гледам оне људе, видим оне апарате…, оне жене вичу: “Јавите мајци, жив је!”

И, прво што сам питао, питао сам који је датум, пошто сам већ имао овакву ситуацију. Кад сам видео да сам 9 дана у коми, помислио сам да сам у кризи, и да, једноставно, умирем… и да ми треба метадон. Кренуо сам да устанем, и наравно пао, јер ми је био потребан дан-дан и по, да дођем себи. Пошто нису хтели да ме пусте из болнице, ја сам стрчао доле, отишао у мртвачницу, узео неку гардеробу од тих људи који су умрли и отишао по своју дозу. Међутим, тамо су ми рекли: “Човече, ти си опасан по свој живот. Ми теби више не можемо да дајемо терапију”.

Ја ту не знам ни како, ни зашто, једноставно, кљуцнуо сам и вратио се назад кући и просто решио да престанем да се дрогирам, да дођем себи, да скинем те лажи и окове са себе да више никоме не припадам. Уопште, упао сам у делиријум, мислим на тих 3 месеца тог мог “скидања”. То је био један хаос. Добио сам неке ране по ногама од неких повреда и то није могло да зарасте. Тотално, тотално један хаос од мог живота. И, негде у јуну, после 4-5 месеци сам се опоравио, добио први посао код једних добрих људи, и, кад сам нешто зарадио, невероватно, сав тај посао сам заборавио, не знам ни ја ни како, ни зашто, и опет сам се издрогирао. И, опет, и опет… И, опет сам се пробудио на том ВМА и просто ту, оно, нешто ми је рекло: “Човече, па хајде, обрати се Цркви. Обрати се”. Сетио сам се “Земље живих”. Дошао сам кући и отишао код свог кума, одакле сам назвао оца Бранка, и, не сећам се тачно шта сам све и како причао, али, сећам се да сам му рекао: “Оче, ил ћу сад ући или нећу никад, пошто више не могу да чекам”. И, отац ми је рекао: “Ето, дођи сутра, буди овде у 10 и 30 ујутру”.

Тада сам ушао у Заједницу и мислим да сам после 20 месеци много напредовао. Највише по питању тога да сам почео да се осећам као родитељ, јер сам са својим сином остварио неки однос који никад нисам имао, јер, ја сам до тад мислио да је то такав однос – да му ја нешто купим и да се он радује. Тако да сам после прве провере највише времена посветио њему, дружили смо се, брали неки сунцокрет, мислим, причали неке најобичније ствари за које сам ја мислио да је то, оно, ништа? Шта је то? Ништа! Углавном, Заједница ми је пружила пре свега прилику да останем жив, да постанем човек, вратила ми је породицу, вратила ми пријатеље, које сам успут, кроз тај мој живот – све изгубио. Пуно тога ми је пружила, пружила ми је да упознам себе, да видим ко сам, шта сам. Ја сам био и овај и онај, мислим, негде сам ја био ја, али, тражио сам нешто, тражо сам вероватно Бога, и…, мислим да сам Га нашао и да кроз то сада мој живот добија смисао. Не знам, бити отац, имати породицу, и наћи неки нормалан посао, једноставно…, тако видим свој будући живот. Док сам у свом животу до сад јурио неке погрешне ствари, Заједница ми је отворила очи да изађем на прави пут и да препознам праве ствари. Ето, толико. Хвала вам.

Моје име је Урош, имам 32 године и из Београда сам. У  проблему са наркотицима сам преко 15 година. Одрастао сам у четворочланој породици са оцем, мајком и сестром. До своје 17 године нисам имао никаквих проблема што се тиче наркотика. Завршио сам средњу и основну школу. Средњу за ауто електричара и возача, два смера. Живео сам један сасвим нормалан живот као свако дете одрастао сам са правим родитељима који су желели да ме усмере на прави пут. Имао сам пажњу и од мајке и од сестре и од оца увек. Не знам неке разлоге, рецимо моја знатижеља, радозналост ме је навела да пробам први пут марихуану. Марихуану сам пробао у некој својој 17, 18 години. Наравно пре тога је била нека цигара, мислио сам да ће на томе и све да се заврши. Како је време пролазило ја сам упадао у све дубље и дубље проблеме што се тиче наркотика. Знало је и мало више да се попије, кад се изађе негде, временом све више и више, све чешће и чешће. Знао сам то вешто да сакријем од мојих, нити да посумљају, нити да имају било каква сазнања о томе, било алкохол, било марихуана. После неког времена сам почео да радим у  једној Београдској фирми, водовод и канализација у некој 20 години. Наравно отац и мајка су ми помогли у томе, пошто су они такође радили у тој фирми. У мојој 21 години мој отац се разбољева од рака дебелог црева и године 2006 сам почео да упадам у све веће и веће проблеме. То је био мој начин да побегнем од свега тога и да први пут пробам хероин. После тога сам почео свакодневно да користим, и како су дани пролазили мени се све више и више свиђало то. Осећао сам све већу и већу потребу да користим то сваки дан. Мојима нисам хтео ништа да признам, нити да им дам било каквог повода да било шта сазнају. Нико ништа није примећивао у том почетном периоду. Иако су неки моји пријатељи покушавали да скрену пажњу мојима на то, ја сам увек негирао и говорио како то није истина. У новембру 2006 године, отац ми умире, и ја сам после тога почео још више да се дрогирам и да користим опијате. После неког времена су и сви сазнали, па сам покушао да престанем са тиме. Прво моје скидање је било 2009 године у једној установи која се зове Воробљев. Био сам неко време, и изашао и после тога два месеца сам био чист. Све то је било безуспешно, нисам успео са својим мислима да се изборим и наставио сам поново да користим после два месеца. И поред свег улагања у мене, и новца који је био дат за моје лечење, ја нисам успео да се изборим са мислима и потешкоћама које сам имао у глави. Поново сам почео да се дрогирам, наравно сво то време сам радио у фирми и возио камион. Колеге су биле уз мене, пратиле ме свуда, људи су желели да ми помогну, знали су да имам тај проблем. Једноставно то је било толико јаче од мене, да сам ето остао у томе. Толико тешко сам се борио сваким даном, и пролазио кроз тешке кризе и којешта у животу, не би ли се снашао за новац и да поред себе имам дрогу. То ме је довело да одем у казнено поправни завод, где сам био три године, највише због продаје наркотика. Три године сам провео у затвору и тамо сам апсцинирао све време. Након тога изашао сам из затвора, моја мајка и сестра су ме дочекале, поново су ме примили и вратили на ноге. Поново су ту били за мене да ме охрабре, да ме ојачају да поново станем на пут. После четри месеца изласка из затвора ја сам поново све згазио и поново почео да се дрогирам, тачније то је била 2016 година. Након изласка из затвора, поново сам био примљен у исту фирму да радим. Људи су хтели да ми пруже другу шансу и да ме поново оспособе и врате на прави пут. Неко време сам поново покушавао њих да изманипулишем и то ми је успевало у неком почетном периоду. Међутим како је време пролазило сви су схватили да се самном поново нешто дешава  и покушавали су опет да ме скрену са тог пута. Да ме зауставе и посаветују шта би требало да радим. Толико је то било јаче од мене да сам ишао дотле да ме је било баш брига шта ће бити самном. Иако добијем отказ или било шта друго. У јануару месецу 20017 године су открили да сам позитиван на опијат и добио сам отказ у истој фирми. Моји кад су сазнали доживели су опет стрес и шок. У породици је постала неиздржљивља ситуација, тензија, свађа са мајком, свађа са сестром, беспарица, не знајући више шта ће самном. Нису могли ни себи да обезбеде новац а камо ли мени, нити било шта. Решили смо заједно на неки начин да поново покушам да се излечим, да кренем да се лечим, да се променим. Имао сам и ја ту вољу, знајући шта сам све радио у животу, колико сам грешио. Нисам желео да поново доведем себе у ситуацију да поново одем у затвор и да још више моју мајку и себе разболим. Дошао сам у Земљу живих на наговор, то јест на мајчину идеју и ја сам то прихватио. Овде сам већ шест,седам месеци и добро се осећам. До сада нисам имао оваква размишљања која имам овде у заједници. Претходних година нисам о томе размишљао и нисам имао овакве људе око себе који су могли да ми помогну на овај начин. Криво ми је што за овако нешто нисам знао претходних година кад сам имао 21,22 годину, кад сам већ осетио да имам проблем. Да дођем овде, да се едукујем и наставим.Верујем да после изласка одавде не бих имао проблема са наркотицима. Борићу се даље да мени и свима буде добро.